Ah, feminizam. Pogrešno shvaćen, olako shvaćen i poput božićnih duhova koji proganjaju gospodina Skrudža u bezbrojnim rimejkovima večito zarobljen u patrijarhalnoj matrici jer mu se sudbina ciklično ponavlja iz decenije u deceniju. Rekli bi da je nekada davno bilo mnogo teže, ali ako bismo našu borbenu Džojs iz sedamdesetih kao pripadnicu drugog talasa feminizma vremenskom mašinom preselili u moderno doba na sajmu izdavača doživela bi istu sudbinu kao i u prvoj epizodi “Minx-a”. Došla bi sa idejom o magazinu i naslovnicom “Matrijarhat se budi” uz prateću fotografiju razgoropaćene žene i naišla bi na reakciju: “Zašto je besna?”. Muškocentrični svet ne voli besne žene, pardon – histerične, taj epitet im se više dopada.
Džojs je što bi rekli Ameri – unlikable ili na srpskom jeziku naroda i narodnosti – nije simpatična. Pod parolom “lik nije simpatičan” roman Džilijan Flin “Gone girl” mogao je zauvek da ostane samo ideja u fioci jer se izdavaču nimalo nije dopalo što je junakinja… pa, jako besna i osvetoljubiva. Ko želi da čita o nekoj ljutitoj ženi koja je ceo život glumila da je “kul devojka” samo da bi se dopala muškarcu, a onda je jednog jutra… pa, pobesnela. Izgleda svi – bestseler.
Džojs nije besna, mada nije ni najmanje staložena u prezentaciji želje da promeni sistem sedamdesetih i razdrma svet žena koje su se uljuljkale pod patrijarhatom. Ona je antiteza Filis Šlafli u Americi koja se u sličnom periodu borila protiv zagovornica za jednakost jer se pripadnicama višeg staleža nije se dopala ideja da je potrebno da rade i bore za svoja prava, ali su se zato čvrsto držale mikokosmosa koji im je napravio muškarac dok igraju po njegovim pravilima.
U božanstvenoj ironiji Džojs na sajmu izdavača upoznaje Daga, vlasnika pornografske magazinske kuće i ujedno jedinog zainteresovanog za njen projekat. Sudar dva univerzuma – borbe za prava žena i eksploatacije i erotizacije žena postaju jedno, ali ne u ideji da svet promene naivnom pričom kako da žena opali tiganjem muža po glavi i naredi mu da sam isprži jaja, već mudrim spojem – goli muškarci na naslovnici i ženska sloboda. Svet preplavljen dojkama i plejbojima, postaje jedan krupan kadar na muški polni organ koji maše sa kioska.
Satirična komedija koja igra na poljima borbene radikalne pesnice – žene probudite se, ovo je i naš svet, i mačoizma – baci sisu da se igramo, otvara vrata salona porno kompanije nafilovan prekomičnim radnicima koji na golotinju i seks gledaju kao na skidanje folije sa čokolade, i upornu Džojs sa akademsko elitističkom pričom feminizma suočenu sa društvenom marginom sedamdesetih, čiju prostodušnost i u jednu ruku naivnost teško možete zameriti. Ova luda priča vodi ka potpunom oslobođenju i dekonstrukciji ideje slobode i moralnog kompasa.
Negde ispod površine narativa o pravljenju magazina za žene sa golim muškarcima u neslavnoj firmi, borbe protiv nove gradonačelnice i oblikovanje Džojs i Daga kroz upoznavanje dva zaraćena sveta, je udica sa koje se teško skida. Što zbog pitke komedije koja voli da igra na ivici noža, što zbog obrtanja narativa jer pored golih žena serija nema nikakav problem sa potpunom muškom golotinjom i demistifikacijom holivudskog mita da se poznati muškarci ne skidaju pred kamerama, ali glumice bi trebalo zbog “karakterizacije lika”, i na kraju krajeva zbog fantastičnog Džejka Džonsona kao Daga i Lenon Param u ulozi Džojsine sestre.
I dok moderne serije nasilnom idejom inkluzije i forsiranjem narativa određene marginalizovane grupe odlaze u ekstrem koja ne čini nikavu uslugu stranama koje su u savremenom društvu gurnute sa strane, “Minx” uspeva da na komičan način spoji nespojivo. Feminizam i porno-industriju. Kad se zajedno uhvate u kolo ili za šta već žele, jer hej slobodan svet, slobodna volja, nemoguće je skrenuti pogled – čak i onda kad je neprijatno, ali je histerično komično neprijatno.
Serija "Minx"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Gde gledati?
HBO MAX