Serija “Mama i tata se igraju rata”: Najbolje što ima na domaćem programu

Serija “Mama i tata se igraju rata” (10 epizoda) je detaljnija i šira verzija filma “Realna priča” reditelja i glavnog glumca Gordana Kičića. Umesto limitiranog filma od devedesetak minuta, serija daje širi i detaljniji uvid u bračni život Veljka i Jadranke. Par je došao do tačke nerazumevanja koji je isključivo posedica deficita komunikacije i nezrelih uobrazilija. Život u dvoje sa detetom zahteva mnogo više od upornog ponavljanja “JA”. Možda su u fokusu priče mama i tata, ali njihova ćerka Vida, koja je jednog dana naprasno prestala da priča, je glavni narator.

Vida se nije bez razloga zavetovala na ćutanje. Okidač za tišinu su duboki porodični problemi koje dete ne ume da artikuliše. Devojčica koja nema većih zdravstvenih problema, osim tvrdoglave ideje da joj ne pada na pamet da progovori do daljnjeg, otvara vrata života glavnih aktera i njihovog nerazumavajućeg i podjednako nezrelog okruženja. Od Veljkovog druga i kolege Ćufte koji se zabavlja sa policijskom inspektorkom koja ga ostavlja jer previše duva i jede, preko pasivno-agresivne Jadrankine majke koja hoće da učini, ali bi da ti nabaci krivicu jer ti čini uslugu, pa sve do koleginica koje emotivno nikako da prebace od koncepta “mačkice” i “šta mi fali što sam sama”, čine da “Mama i tata se igraju rata” je mnogo analitičnija serija savremenog društva nego što se to čini na prvi pogled. 

Usred kompletnog haosa, brige za ćerku, emotivnih i mentalnih dilema bračni par je sve bliži razvodu. Mada, njihov život je refleksija svega onoga što se događa oko njih. U Jadrankinoj firmi niko danima ne čisti klizav pod zbog kojeg ljudi napuštaju firmu sa štakama, u Veljkovoj profesiji od sujete ne može pošteno ni vazduh da se udahne, a onaj koji ostane za porodični dom je već istrošen i zagušljiv. 

“Mama i tata se igraju rata” relativno uspešno balansira dva žanra – komediju i dramu. I dok komični elementi služe kao podrška dramskom delu, u vidu olakšanja celokupnoj priči, savršeno se uklapajući u naš mentalitet i folklor, dramski, ne uvek, ali neretko proklizava zbog uštogljenih dijaloga i glume. Istini za volju, tekst koji je dat glumicima i ne dozvoljava im da preterano budu avanturistički raspoloženi na dramskom polju. 

Odlična ideja i karakterna studija pedantno hvata elemente savremenog društva. Dejt Jadranikne koleginice koja neželjeno upada u vrtlog avantura za jednu noć, ne shvatajući šta se krije iza pseudo mudrosti muškarca sa kojim se našla na piću, reakcija Veljkovog oca na priču o razvodu – umesto saveta, sprema mu njegovu dečačku sobu kako bi imao gde da spava kad ga žena konačno ostavi i krajnje nekonstruktivni saveti prijatelja zaraćenog para. Elementi koji čine strukturu serije čine je primamljivom i veoma zabavnom jer te ljude poznajemo ili smo ih barem jednom u životu sreli. 

Jedina zamerka, koja je postala uobičajena kod domaćih serija, je problem sa karakterizacijom pojedinih likova, što sa sobom vuče ponekad sterilne dijaloge. Na momente seriji nedostaju živopisniji, uverljiviji i manje stereotpini razgovori i likovi koji bi je svrstale u odlične.  

“Mama i tata se igraju rata” nije uvek dobra, ali kad je dobra, onda je odlična. Zapravo, bolja i znatno drugačija od ostatka domaćeg programa, a to se nije baš skoro desilo u monolitnoj i predvidivoj domaćoj produkciji.