Arsen Lupen, legenda francuske literature kojem je život udahnuo Moris Leblan, je pre svega gospodin, potom lopov, ali sa moralnim kodeksom Robina Huda i mudrošću Šerloka Holmsa i na kraju antiaristokrata. Savršena uobrazilija i inspiracija za nemoćne, društveno osakaćene i finansijski posrnule ljude. U Morisovoj priči iz 1906. godine “Kraljičina ogrlica” Lupen je već sa šest godina izveo svoju prvu uspešnu pljačku. Vrlo slična, ali ekstravagantnija scena u Luvru odvija se u prvoj epizodi francuske serije “Lupin”. Sa jedne vidno inspirisana pričama Leblana, sa druge strane moderniji televizijski osvrt, koji želi da nađe svoje mesto među avanturističko-akcionom braćom na striming servisima.
“Lupin” za relativno kratko vreme na Netflix-u je pogledalo 70 miliona pretplatnika. Ovaj tihi i skriveni hit koji se pojavio niotkuda i bez najave, štiklirao je sve kvadratiće kod publike. Pitko, dinamički brzo, ne preterano komplikovano za gledanje, poprilično naivno i pre svega šarmantno i harizmatično petodelno delo.
Između junaka serije “Lupin” Asana i Leblanovog junaka tehnički nema razlike. I jedan i drugi su majstori prerušavanja u izvođenju nerealnih i hiperrealističnih trikova. Mada, kada fiktivni lik sa početka 20. veka niko ne prepozna jer je promenio odelo i kada to isto uradi naš moderni junak, cinični izdah je neizbežan.
Lupen i Asan su dva lica jednog istog novčića, ali ih vode potpuno drugačiji porivi u životu. Dok je kultni lopov buntovnična subkultura i prst u oku eliti, Asan je vođen osvetničkim duhom, u stilu druge kultne priče “Grof Monte Kristo”, Aleksandra Dime.
Imigrant iz Senegala nije zaboravio, niti je oprostio što je njegov otac nepravedno optužen za krađu od strane bogataške porodice Pelegrini. Kako se kaže u našem narodu, osveta se služi kad se dobro ‘ladne, pa je Asan dočekao svojih (u kontekstu serije) pet sati milo za drago svima onima koji su umešali prste u tragičnu sudbinu njegovog oca. Lupen kao inspiracija Asanu vodi ga kroz nadrealne pljačkaške i špijunske podvige. Od organizovanja krađe ogrlice iz ere Marije Antoanete, preko prerušavanja u zatvorenika kako bi se infiltrirao u zatvorski kompleks, pa da udruživanja sa propalom novinarkom i spisateljicom u velikoj ideji rušenja patrijarhata porodice Pelegrini.
Džordž Kaj, scenarista i reditelj koji je već radio na “Killing Eve”, nije se prepustio samo akciono-avanturističkom duhu priče, već kako pravila televizije nalažu, obojio je priču porodičnom dramom. Kako sećanjima Asanovog odrastanja, tako i aktuelnijom pričom o odnosu sa bivšom suprugom i sinom.
“Lupin” izgleda fantastično i obogaćen je harizmatičnim glumcima koji imaju dobar tekst u ustima i koji i te kako znaju da ga sažvaću i šarmiraju publiku. Pojedine epizode su nešto jače nego ostale, naročito prva i treća, ali zbog relativno kratkog trajanja serije, svega pet epizoda, lako ju je progutati.
Sa tehničkog aspekta ne fali joj apsolutno ništa. Niti se predstavlja preterano ozbiljno, niti hiperstilizovane akcione scene špijunaže želi da pokaže kao nešto što je u realnosti izvodljivo. “Lupin” sa narativnog aspekta je čista fantazija koja nema nameru da se pravda ili da objašnjava kako je moguće da su se pojedine stvari desile.
Krajnje naivna i površna priroda priče je stavlja u rang lake i zabave koja će brzo iscuriti iz sećanja. U sušnom periodu može biti odlična zamena za ubijanje dosade ili ubrizgavanja akcije u organizam koja nam svima nedostaje. Na duže staze “Lupin” neće preživeti u striming svetu jer za razliku od starije braće poput “Sherlock” ili “Luther” u scenarijskom smislu nema šta da traži.
Kralj lopova, uvaženi gospodin Lupen, bio je faca početkom 20. veka, u 21. može da nas razmrda samo na kratko, jer posle ukradene ogrlice potrebno je mnogo više od “presvukao sam se, upao u zatvor i niko nije provalio – koji sam ja sebi car”. Taj trik više ne pali.
Serija "Lupin"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“Lupin” je dinamična, brza, zabavna i laka serija. Istim redom će biti zaboravljena.