Serija “Kevin Can F*** Himself”: Fantastična ideja uz koju se malo smeješ, a malo želiš sve da podaviš

Nema nikakve sumnje da prosečan građanin sveta teži životnoj funkcionalnosti. Zdravim i temeljnim odnosima, dugotrajnim osećajem zadovoljstva okruženjem i svakodnevicom, i na kraju krajeva emotivnoj i finansiskoj stabilnosti. Naravno, spoljni stresori mogu da poremete osećaj ravnoteže, ali srž, tj. funkcionalnost, je oslonac koji ne dozvoljava da pojedinac ispadne iz svoje orbite koju je mukotrpno i dugo gradio. Ovaj teorijski savršeni scenario najvećim delom ne funkcioniše u praksi jer generacije i generacije, posle mnogo decenija i dalje nisu uspele da raščlane koncept funkcionalnih i disfunkcionalnih životnih i emotivnih odnosa. Najveći deo krivice snosi društvo i društvene norme koje banalno i površno posmatraju odnose između ljudi. Brak je brak, brak je svetinja, ljubav boli i lepota boli. Kada su se bol kao normalizovana stvar i mantra “moraš da trpiš jer je to brak” ušunjali u ideju funkcionalnih odnosa, posledice, manje i veće, kada su se nakupile na gomili, počele su polako, ali veoma sigurno da isplivavaju na površinu. Alison Mekroberts treba još dana, meseci, pa možda i godina, ali sve je bliža nožu koji će da preseče vrpcu između ideje funkcionalnog braka koji je u “Kevin Can F*** Himself” predstavljen u vidu klasičnog sitkoma (The Big Bang TheoryThat ’70s Show, Roseanne) i disfunkcionalnog života u vidu crne-komedije-drame koji izaziva nepodnošljivo zujanje u ušima i želju da jednom za svagda okonča život svog supruga.

Alison je žrtva dve stvarnosti. U jednoj čisti, pere, usisava, ubrigzava, uništava, glanca prozore i kreči zidove, okružena nepoželjnim komšilukom koji joj se svakodnevno uvaljuje na kauč u dnevnoj sobi, dok njen infantilni iritantni muž živi klasični mizogini i ksenofobični život. Ovaj deo odnosa Kevina i Alison odmotava se u žanrovskom stilu sitkoma. Dok Kevin lupeta gluposti, kao i većina muških junaka u sličnim serijama, a publika se smeje, Alison je predstavljena kao karakterna krpa koja dodaje pivo, ispunjava želje i pozdrave, i povremeno služi kao vreća za verbalne udarce. Da je junakinja priče silom prilika zarobljena samo u ovom Danteovom paklu, publika nikad ne bi videla šta joj se događa kad izađe iz klasičnog sitkomovskog kadra. Čime se otvara pitanje – kakve sve mentalne i moralne posledice bi imali junaci popularnih komedija sličnog tipa koji su neretko predstavljeni kao submisivni i ne preterano bistri likovi.

“Kevin Can F*** Himself” otvara crna vrata života Alison Mekroberts kada se povuče sa sitkomovske scene. Tonski mračniji i depresivniji izgled serije u ovoj realnosti servira kakav je zapravo život protagonistkinje kada se sastruže pogrešna ideja funkcionalnog odnosa. Alison je za 10 godina uspela da se udalji od svih mogućih prijatelja i ljudi, nije ispunila nijednu životnu želju, živi sa čovekom koji otkazao godišnjicu braka kako bi blejao sa komšilukom i nalivao se pivom, i kao poslednji ekser u mrtvačkom sanduku nad glavom joj visi informacija da je Kevin čitavu ušteđevinu potrošio na vrlo pogrešne načine.

Foto: AMC

Snovi u kojima se hvali konobarici da je udovica i da je ubila svog muža su samo početak dualizma serije koja kao ping-pong loptica se prebacuje iz jednog u drugi žanr.

Kreatorka serije Valeri Amstrong oslanjajući se na čuvene sitkome i replicirajući odnose koji haraju malim ekranima preko 50 godina, ne preuveličava, niti pokušava da učini likove gorim nego što bi inače bili, kako bi pokazala toksičnu prirodu pojedinih serija, tj. kako je pop kultura uticala da se određene vrste odnosa u mejnstrim medijima predstavljaju kao funkcionalni.

U kontrastu, van stikom pozornice, je daleko realnija slika ljudskog bića, čija koleginica na poslu ne vidi uopšte problem u tome što je Kevin odrastao muškarac, a ipak infiantilni emotivni monstrum.

Foto: AMC

Kreativni dualizam serije zbog potpunog žanrovskog kontrasta je gorka pilula za gutanje. Sitkom deo već u drugoj epizodi prestaje da bude smešan jer formira osećaj odboja i antoganizma prema likovima uz koje se publika smeje, a sa druge strane empatija prema sve luđem i luđem životu Alison počinje da raste.

“Kevin Can F*** Himself” ne odustaje tokom čitave sezone od igranja na oba žanrovska polja, što u kasnijim fazama sezone može biti problem jer je crno-komični i dramski mračniji deo serije daleko zanimljivji nego onaj sa nasilnim smejanjem publike.

Ostvarenje Valeri Amstrong je kreativna zvezda u moru umornih žanrova koji napadaju sa striming servisa. Latentni motiv o važnosti da je čovek zadovoljan, a ne srećan jer sreća je kratkog daha, a zadovoljstvo trajno osećanje, krči put o vrlo pogrešnoj ideji funkcionalnog života, upirući prst u potpunu disfunkcionalnost svega što okružuje Alison Mekroberts.

Serija "Kevin Can F*** Himself"
Ocena
4
  • Režija
  • Scenario
  • Gluma
  • Atmosfera

Presuda

Serija “Kevin Can F Himself” i u svojim komičnim i mračnim momentima zabavlja, ali pretećim prstom i opominje – ne budi žrtva društva i pop kulture. 

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije