Glavni akter priče bi trebalo da bude dopadljiv, zar ne? Ne mora da bude heroj ili pozitivac. Može biti anti-heroj, okoreli cinik, vanserijski propalitet, večiti gubitnik, moralna olupina ili apsolutni kralj loših izbora. Čak i da se sve navedene karakteristike sjate u jednoj osobi, kreatori serije ili filma nekim čudom će ga učiniti simpatično-empatičnim centralnim likom. Kako? Mudrim dolivanjem adekvatne količine magičnog emotivno-manipulativnog praha kako bi namamili publiku da provede neko vreme sa njim. Autorka serije “I Hate Suzie”, Lusi Prebel (jedan od scenarista na seriji Succession), ne služi se obrnutom psihologijom u nazivu svog dela – Ja mrzim Suzi, ali ćete je vi voleti. Naprotiv, Suzi Pikls je teško, čak nemoguće zavoleti. Prebel ne pokušava da ubedi gledaoce da je njena heroina samo u fazi tranzicije ili loše životne faze. Ona je to što jeste – neki ljudi je mrze, ona sebe organski ne može da podnese, ali usred svih negativnih emocija usresređenih na Suzi počiva jedna od najiskrenijih i za televiziju najprovokativnijih tema o emotivno i psihološki problematičnim ljudima.
Suzi Pikls je zvezdani pandan muzičkim i glumačkim zvezdama. Nešto kao Džastin Biber ili Britni Spirs, samo što njen uspeh sa 35 godina ne može da se stavlja u finansijsku ravan sa kontroverznim medijskim ličnostima. Mada, početak kraja im je zajednički. Sa 15 godina postala je “ta devojčica” – velika zvezda. Rijaliti muzičko takmičenje, milioni koji tapšu, pobeda i naivan dečji osmeh. Na krilima životne ironije Suzi Pikls zatičemo 20 godina kasnije u kućnom kičerajskom ogrtaču sa cigaretom u ruci ispred privatnog seoskog gazdinstva kako svom gluvonemom sinu objašnjava da je mama dobila ulogu u Diznijevom filmu i da će biti princeza. Doduše i sama se čudi kako žena sa 35 može biti princeza u filmu za decu, ali kao da je važno, Dizni je Dizni čoveče, biće ozbiljnih para.
Ništa u životu Suzi Pikls ne vrišti luksuz, povlašćeni život i lepota poroka. Suprug profesor na fakultetu, sin je gluvonem, kokošinjac u blizini kuće i borba za veće prihode. Daleko od savršenog, naizgled uravnoteženo sa po kojim problemom. Ali, tog jutra, pre nego što se novinarska ekipa Esquire-a pojavila da napravi modni editorijal za Suzi, tabolidi kao stari dobri lešinari dobrodušno su na portalima objavili fotografije nekadašnje muzičke zvezde, trenutno glumice u pokušaju, kako oralno zadovoljava muškarca koji nije njen suprug. Moralne gormade, o nemoralnoj ženi koja ima porodicu.
Potpuni haos u domu Pikls kojim ordiniraju fotografi, stilisti i organizatori, Suzi iz minuta u minut sve više guraju u sve dublji i dublji anksiozni napad. Panično gašenje modema kako niko ne bi mogao da uhvati Wi-Fi i pogleda najnovije vesti i lice koje puca pod prejakom šminkom je samo početak kolapsa iza kojeg se krije sebična, nezrela, manipulativna i tragikomična žena.
Autorka serije Lusi Prebel za “Gardijan” je ispričala da nijedan striming servis nije želeo njenu seriju (HBO Max je jedini na kraju pristao) jer, kako je objasnila, niko nije želeo “još jednu priču o ženi na ivici nervnog sloma”. Površnost u shvatanju “I Hate Suzie” koja je istovremeno crna komedija i tragedija, je u tome što nema ovde “žene na ivici nervnog sloma”. U centru ove priče stoji ljudsko biće koje nije fiktivno obojeno empatijom samo da bi se dodvorilo publici. Suzi je problematičan lik koji može biti jako poznat mnogim gledaocima i baš zbog toga je neće voleti jer su morali da se nose sa ličnostima kao što je ona. Odbijanje od strane distributera ili striming servisa počiva u tome što niko ne voli da kad je žena, zaista negativac priče.
“I Hate Suzie” kroz osam epizoda prošetaće se kroz osam životnih faza – šok, poricanje, strah, sramota, pregovaranje, krivica, bes, prihvatanje. Tematski svaka epizoda ima svoj britanski komičan ton sa elementima analize ličnosti. Epizoda “Shame” hvata se u koštac sa jednom od najprovokativnijh tema – seksualna fantazija. Tabu o kojem ljudi ne vole da pričaju jer se kosi sa njihovim životnim normativnom u seriji Lusi Prebel nema ni trunke srama. Epizoda koja je na polovini sezone je najbolji pokazatelj da osećaj nelagode koji će publika neminovno osetiti je dobar podsetnik koliko je ljudska psiha komplikovana i koliko su “stid” i “sramota” namerno formirani društveni kontstrukti kako bi članovi društva krivili sebe zbog sopstvenih želja.
Sa druge strane “I Hate Suzie” hvata i druge problematične životne tačke glavne junakinje. Neke su beskrajno komične, a neke dovode u pitanje njenu zrelost i izopačenost koju je oblikovao prerani uspeh.
Serija ne funkcioniše uvek savršeno, naročito zbog povremenog preterivanja sa anksioznim i uspaničenim scenama koje umeju da naškode maratonskom gledanju jer ih nije lako progutati. Postoje i tonski problemi sa “I Hate Suzie” koja u žanrovskom šetanju ume da preteruje, pa epizoda sa opsesivinim fanom Suzi Pikls atmosferski više je horor, nego komedija-drama, što daje potpuno drugi atmosferski duh celoj priči.
Da li ćete voleti Suzi? Teško, nema šanse. Da li će vam biti žao? Da, ponekad da. Da li ćete je osuđivati? Jok, ti ćeš. Da li je treba tržati visoko na listi – obavezno gledati? Zavisi, koliko ćete shvatiti glavni lik. Ako očekujete da će vas Suzi Pikls zabaviti svojim ludim životom, na pogrešnom ste mestu, ali ako želite da vidite kako stvarno izgleda komičan i tragičan život posrnulog lika – na pravom ste mestu.
I Hate Suzie
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“I Hate Suzie” je provokativna, povremeno vulgarna, besramna i ono najbitnija verodostojna predstava problematičnog života.
volim
- fantastičan Bili Pajper u ulozi Suzi Pikls
- britanski cinični humor
- empatija prema liku se ogleda u anksioznosti koju oseća, iako je ne volite
Ne volim
- problemi sa preagresivnim mešanjem žanrova