Neko jako pametan je jednom rekao: “Mislila sam da je moj zadatak da oblikujem svoju decu i spremim ih za život, ispostavilo se da su oni oblikovali mene“. U roditeljskoj dihotomiji: “Ja ograničavam tvoju slobodu? Nemoj da ti ograničnim disanje ovim rukama jer ja sam te rodila, ja ću da te i ubijem” i “Umreću za svoje dete jer nema stvari koje neću uraditi za njega“, negde između “sad ću da te udavim” i “sunce moje” počiva ničija zemlja, generacijski jaz i na kraju krajeva modeli ponašanja koje su roditelji nasledili od svojih roditelja i svesno-nesvesno ih transferuju na svoju decu. Pol (Martin Frimen) i Eli (Dejzi Hagard) kao i svaki naivni roditelj mislili su da su najgore prošli dok su im deca bila mala (u prvoj sezoni) – bolesti, povrede, loše roditeljske metode, ali niko ih nije upozorio, pa ni upustvo za odgajanje dece, da predtinejdžerski i tinejdžerski život sa sobom donosi drugi stepen migrene. Tupe i oštre bolove koje ne rešavaju analgetici.
Poslednji put kad smo videli Pola, pognute glave uputio se ka ordinaciji psihoterapueta. Nekontrolisani i često bezrazložni napadi besa, koje uglavnom trpe sin i ćerka (Ejva i Luk), ovog brižnog, ali neurotičnog tatu počeli su da brinu. Ne mora ni da razlaže detinjstvo i sećanja na vaspitne metode njegovog oca i majke jer dobro zna da ako mu je nešto išlo na živce, onda je to neutemeljena i ničim izazvana smirenost patrijarhata doma u kojem je odrastao. “Znam da će umreti tako što će mu pući čir na želudcu. Siguran sam u to, jer ja barem izbacujem nezadovoljstvo na površinu“, iznervirano izgovara Pol trećem psihoterapeutu po redu, očekujući odobrenje za njegovo ponašanje.
Malo je reći da terapija našem junaku ne pomaže jer se ni ne trudi da mu bude bolje. Šeta se od ordinacije do ordinacije očekujući da će neko konačno aminovati to što je “takav kakav jeste”, s vremena na vreme verbalno agresivan. Kao Don Kihot u večitoj borbi sa vretenjačom. Dok bes ključa na tihoj vatri u Polu, novo životno poglavlje pokucalo je na vratima njegovog doma.
U drugoj sezoni “Breeders” (Roditelji) autor i glavni glumac Martin Frimen, vidno inspirisan ličnim iskustvom, putuje tragom problematike savremenog čoveka i neprijatnih tema za razgovor.
Serija ne stavlja nužno roditeljstvo kao takvo pod mikroskop, već multidimenzionalni prikaz ljudi upakovan u suvi britanski humor.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Prijemčivost likova počiva u njihovim reakcijama i ubedljivim modelima ponašanja. Od Polove želje da po svaku cenu sinu kupi fotoaparat za rođendan, iako tinejdžer želi novi telefon, vešto prikrivajući šta on želi za sebe, preko maestralne scene u kojoj Elina majka biva opljačkana, a potom se odaje svom omiljenom poroku – konjaku, kao opravdanje da je pod stresom, pa sve do vrlo brižne reprezentacije tinejdžerske usamljenosti i šta zapravo znači anksioznosti i kako je prepoznati.
“Breeders” tokom druge sezone možda je manje haotično zabavan, iako se druga polovina prve sezone pretvorila u vrlo ozbiljnu crno-komičnu dramu, ali u svojoj kratkoj formi (dvadesetak minuta po epizodi) kači se na svakodnevicu i kad je histerično zabavna i kad smeh panično nestane i zalupi vratima za sobom.
Gotovo je poražavajuće da serija koja odiše komedijom, empatičnim i simpatičnim likovima, odličnim scenariom i problemima sa kojima može svako da se poistoveti, nepravedno pliva ispod radara publike, koja je ubeđena da je “Breeders” tamo neka serija o smaračkom roditeljskom životu. Ispod površine “mrš u sobu jer sve ću da vas pobijem” stoji jedna od boljih savremenih serija.
Serija "Breeders" (Roditelji) 2. sezona
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“Breeders” u drugoj sezoni i pored osnovnog mračnijeg tona ostavljaju dosta prostora za smeh.