Sećanja na detinjstvo su obojena bojama i obogaćena mirisima koji nas prate tokom života. Ponekad smo ubeđeni da je deja vu iz prethodnog života, ali je najčešće fragment sećanja, lepog ili ružnog, koji nas alarmira da smo se nekad davno susreli sa novonastalom situacijom. Život Lile i Elene obojen je radničkim sivilom, malograđanskim mentalitetom, tradicionalizom, dečjom surovošću, uvrnutim svetom odraslih i genijalnošću koja će pratiti heroine čitav život, jer neke stvari nisu samo deo prošlosti, već su deo nas.
Bestseler autorke Elene Ferante “Moja genijalna prijateljica” je obavezno štivo u gradskom prevozu koje nije moglo da vam promakne ako ste barem jednom zakoračili u njega. Čak i da nikad niste čuli za autorku i njen svetski popularan roman, šanse su minimalne da vam niko nije pomenuo u svakodnevnom razgovoru, da niste videli na društvenim mrežama ili da niste kraičkom oka snimili knjigu koju drži putnik u prevozu. Ako vam i dalje zvuči nepoznato, evo sad znate 🙂
Adaptacije beletristike je tvrd orah koji ne uvek, ali često slomi zube onima željnih da ih prilagode za televiziju ili veliko platno. U slučaju italijanske serije “Moja genijalna prijateljica” sa etiketom HBO je najbolji primer kako roman može biti i za dlaku bolji od onoga što leži na stranicama knjige.
“Moja genijalna prijateljica” će nas prošetati kroz sadašnjost, detinjstvo, adolescenciju i zrelo doba Lile i Elene. Okidač za priču o odrastanju je poziv koji Elena dobija u zlo doba noći da je Lila nestala. Nije se vratila kući dve nedelje, nema oproštajnog pisma, nema stvari – ni letnjih, ni zimskih. Umesto istinske panike i zabrinutosti gde je nestala “genijalna prijateljica” naratorka opisuje događaje koji su uslovili da Lila zauvek nestane sa radara svojih bližnjih.
Priča nas vodi do radničkog dela predgrađa Napulja pedesetih godina prošlog veka. Mala bara puna korokodila i lokalnih tračeva je slika i prilika tradicionalno nastrojenog, patrijarhalno obojenog društva sa neizbežnim naoštrenim zubima u borbi za opstanak. Dve devojčice koja su jedna drugoj opozit – crno i belo, jin i jang, ma koliko bile različite stoje rame uz rame u svakodnevnoj životnoj brobi.
Elena je vredna i pedantna devojčica, dok je Lilo darovito dete koje je samo naučilo da čita i piše, pre svojih vršnjaka, sa kefalom za brojeve. Iako se deca plaše buntnovne i agresivne prirode Lile, Elenu privlači njena hrabrost da se suprostavi svakodvenim udarcima okoline koje žene u njihovom društvu obično trpe.
Elena i Lilo su svedoci svakodnevnih problema njihovih komšija, prijatelja i poznanika. Svet oko sebe doživaljvaju kao neprijateljsko okruženje sa kojim moraju da se uhvate u koštac, pa makar ih koštalo kamenovanja od strane dečaka kojima se ne dopada da ih devojčice pobede, udaraca od lokalnog siledžije i suza koje prolivaju za uništenom porodicom iz komšiluka.
Taktički tempo naracije poput velike kandže, zahvaljujući detaljnom prikazu mentaliteta sredine, okupira pažnju do te mere da vam je žao što se epizodi bliži kraj. Bajkoviti i mračni elementi priče su maestralna refleksija dečje mašte i njihove borbe sa svetom odraslim. Deca ne razumeju gnev majki koje se prepiru sa terasa dok jedna drugoj prljaju veš, već njihovo stanje opisuju ubeđenjem da insekti noću izlaze iz kanalizacije i truju im um i emocije što ih jutrom dovodi na ivicu ludila.
Priča o odrastanju u sredini koja je ograđena bodljikavom žicom iz koje nema izlaska profitira na temeljnoj dramaturgiji, scenarijskoj podlozi i glumi koja formira empatiju prema likova koji to ne zaslužuju. U seriji “Moja genijalna prijateljica” nema negativaca, jedino su mesto i prostor ti koji oblikuju ljude i njihova moralna načela.
Početak miniserije pozicionira “Moju genijalnu prijateljicu” u top pet serija ove godine zahvaljujući narativnim metodama koje ne trpe zbog užurbanog tempa i komercijalne želje da se po svaku cenu dopadne publici.