Film “Tenet”: Sterilan kao operaciona sala

Kristofer Nolan dobro zna publiku, publika dobro zna njega, on veruje njenoj inteligenciji, a publika veruje da je svoje sive moždane ćelije prepustila u prave ruke. I tako je i bilo, svih ovih godina kad je po sredi emotivna veza na relaciji – bioskopska publika + Nolan.

Usred ove uzajamne ljubavi rodio se “Tenet”. Bez namere da otkrijem veće detalje priče, osim da prati bezimenog lika u misiji da spasi svet kojem prete sile iz budućnosti zloupotrebljavajući vremensku inverziju, ovo je jedan od najperpleksnijih i najneveštijih skovanih Nolanovih priča. Ako je nemački “Dark” bio mozgalica za ljude, onda je “Tenet” najteži zadatak na republičkom takmičenju iz fizike. Međutim, problem nije u težini zagonetke, već u načinu na koji je zadatak postavljen.

Prvi udarac u pleksus je sat i dvadeset minuta filma koji su poput razgoropađenog policajca u sobi za ispitivanje. Nemate pojma zašto ste na informativnom razgovoru (imate utisak da ste se zarobljeni u romanu Franca Kafke “Proces”), a silni detalji i optužbe vam se psihotično sipaju u lice. Manična uvodna priroda filma je u najmanju ruku zbunjujuća. Pre svega zbog dijaloga koji se naglo prekidaju i smenjuju se kao na Fordovoj pokretnoj traci. Informacije o likovima, događajima, ko, šta, padaju sa svih strana bez jasne strukture. Panična montažerska odluka da se scene presecaju bez nekog jasnog kontinuiteta i reda dodatno prave zabunu i ozbiljno narušavaju dinamiku i konzistentnost radnje.

Drugi udarac u grudni koš su potpuno prazni i emotivno isprani akteri. Bezimeni glavni lik namerno ostaje bez identiteta, ali njegova karakterizacija tanja od flis papira koja se menja u skladu sa situacijom dodatno je urušena opaskama: “Je l neko naručio ljuti sos” pre nego što isteleba hordu pripadnika obezbeđenja ili neustrašivom opaskom: “Ne brini to ću ja da sredim”, a la “To ti je mačko rešeno” u razgovoru sa Elizabet Debicki u ulozi supruge ruskog oligarha koji je u dosluhu sa budućnošću. Nažalost, ovo nije jedini problem sa dijalozima jer se i u kasnijim fazama filma besumučno valjalju u akcionim klišeranim rešenjima.

Treći i finallni udarac je centralna tema filma. Idejno je fantastično zamišljen film, ali pripovedačke sposobnosti Nolana ovog puta ne funkcionišu. Opterećenost mehanikom i pravilima šta se desilo, šta će se desiti i kad se šta desilo, ne čine uslugu samoj priči koja do kraja ostaje isprekidana, nabacana, nejasna i pretenciozno nafilovana, iako suštinski ništa nije ponudila. Dovoljan je samo jedan pogled na neko od objašnjenje šta se zapravo dešava u filmu i biće jasno da je priča namerno pretumbana do te mere da deluje daleko kompleksnije nego što zaista jeste. I na ovom testu je Nolan najviše pao. Dakle, nije problem težina zadatka, već kako je zadatak postavljen.

Emotivna srž “Inception” je pulsirajuće srce filma koji ga i dalje drži u vrhu kinematografije u poslednje dve decenije. “Tenet” sa druge strane na emotivnom aspektu nema ništa. Potpuna sterilnost priče ostavlja ledeni utisak, kao i lice lekara kad saopšti lošu vest. Ovog puta za razliku od prethodnih Nolanovih radova nije pitanje – zašto se ovo desilo, nego kako? Dok zašto sa sobom vuče analiziranje i debatu, kako – sa sobom nosi nejasnoću koja je isključivo posledica lošeg pripovedanja. Film u trajanju od dva i po sata, zahteva potpunu pažnju i eventualno još jedno gledanje da bi stvari barem malo bile jasnije, a ni tada mnoge tačke u priči ne ležu na svoje mesto. Ovo je bio preveliki zalogaj za reditelja kojeg je pretenciozna ideja pojela. U želji da napravi korak dalje na filmskom polju paralelnih dimenzija i menjanja događaja, zaboravio je da “bioskopsko iskustvo” i dobar film na kraju počivaju na emotivnom aspektu, a ne na tehnikalijama.

Zbog problematičnih dijaloga i karakterizacije ispašta talentovana glumačka ekipa koja niti je imala, niti je šta mogla da pokaže, osim karikaturalnog ruskog oligarha kojeg je Kenet Brana prenaglašenim afektiranjem više uveo u sferu komedije, nego naučno-fantastičnog i akcionog žanra kojem priprada, ali poeni za trud.

“Tenet” ostaće u interesnoj sferi zagriženih fanova Kristofera Nolana, a u kinematografiji ostaće kao najlošiji rad reditelja kojem ni vremenska inverzija, povratak u budućnost, ni prostorno-vremenski procep nemačkog gradića Vinden ne mogu pomoći.