Manje više svi smo bili deo školskog narativa u kojem postoji uspešni i povlašćeni učenik ili učenica na čije kikseve je obrazovni sistem ostao slep. Harizmatski, najpre manipulativni, dar tinejdžera uz pomoć roditelja i nastavnika kao velika crna utvara bacila bi tamu na svaki hodnik u kojem bi se pojavio problem. Možete do kraja večnosti upirati prst u grešku, ali zbog mraka ga je nemoguće videti, osim ako je neko dovoljno hrabar da upali svetlo. Film “Luce” reditelja Džulijasa Onaha jako me je podsetio na slučaj kojem sam prisustvao na praksi u Palmotićevoj za potrebe ispita Socijalna patologija.
Jedan od najuspešnijih dečaka u školi bio je pripadnik desničarske organizacije čije postojanje nije služilo ideološkim porivima, već dilovanju narkoticima. Osećaj izolovanosti i osećaj da ne pripada nekim čudnim putevima su ga uljuljkali u zagrljaju ozloglašene organizacije. Ni sam nije bio pobornik filozofije desničara, ali da bi bio prihvaćen zajedno sa ostalim članovima je konzumirao lakše i teže droge. Kako mu je uspelo da baci senku na hodnik koji je mogao da mu dođe glave? Bio je najbolji učenik u školi i vredno je radio, a potom kad bi ispunio zadatak društvenog normativa, prepustio bi se “čarima” da ga negde ipak neko prihvata i razume. Savršeno dete ne može takve stvari da radi, zar ne? Nakon predoziranja sa 16 godina završio je u mentalnoj instituciji emotivno ogoljen pred gomilom studenata kojima je ispričao šta je radio i kako je imao sreće što je njegov nevidljivi problem izmileo iz mraka, a toliko se trudio da ga sakrije.
Džulijas Onah sličnu i ne tako sličnu priču čini mnogo komplikovanijom jer do samog kraja filma “Luce” nećete tako lako dobiti odgovor – ko je monstrum?
Provokativna priča o najuspešnijem učeniku srednjoj školi u Virdžiniji počinje sumnjom i brigom profesorke istorije Harijet Vilson (Oktavija Spenser). Svaki alarm u glavi joj se upalio nakon pismenog zadatka u kojem su učenici pisali o nekom društvenom problemu iz ugla istorijske ličnosti. Lus je izabrao pan-afroamerikanca koji je se zalagao da političke neistomišljenike treba likvidirati. Problematični esej uznemirio je Harijet jer su Lusa usvojili Ejmi (Naomi Vats) i Piter (Tim Rot) kad je imao sedam godina. Dečak vojnik iz Eritreje je istrgnut iz ratnog okruženja. Proces adaptacije na novo okruženje zahtevao je godine psihoterapije i jaku volju roditelja da njihov sin bude razuman i uspešan čovek. Ali, sad je pitanje da li je Lus tempirana bomba koja je opasna po sebe i druge ili je genijalnost njegovog pristupa radu nesporazum.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film Marriage Story je beskrajno tužan
Neprijateljsko raspoloženje u vazduhu počinje da se širi sa odmotavanjem pozadinskih priča glavnih aktera. Da li je uspešni dečak zapravo hodajući nasmešeni monstrum koji je podmetnuo nogu drugarima iz škole ili mu je neko podmetnu nelegalni eksploziv u ormarić? Da li je profesorka paranoična neostvarena žena kojoj su nedaće sa mentalno oblelom sestrom pomutile um? Da li su preambiciozna majka koja nije želela da rađa, ali je želela dete i distancirani otac saučesnici još većeg zla koji im tinja pred očima?
Kompleskna radnja ostavlja gledaoca u stanju uznemirnosti jer odgovor kao sudsku presudu – kriv je, nije kriv, neće dobiti.
“Luce” ide mnogo dalje od potencijalne rasne provokacije jer ga mnogo više zanima moć manipulacije i privilegije u društvu. Šta su sve ljudi sposobni da urade da bi održali sliku u društvu koju su im drugi nametnuli. Film nenametljivo se pita – šta ako mi nismo uopšte mi, već smo produkt tuđih želja i očekivanja. Ako su nam već rekli da smo najbolji, onda ćemo u svemu biti najbolji, pa čak i u lošim stvarima.
Težište dramske težine počiva na izvanrednoj glumi Naomi Vots, Tima Rota, Oktavije Spenser i Kelvina Harisona. Mastralni prikaz verbalnog nasilja u sukobu Lusa i profesroke Harijet Vilson, zaštitnički stav Ejmi Edgar prema sinu jer je izdvojila toliko godina da bi postao to što jeste i skeptičnost, a onda pomirljivost Pitera Edgara prema pričama o Lusu formira sliku o ličnostima koje smo mnogo puta videli i koje jako dobro poznajemo.
Zlokobna muzička podloga koja dodatno podiže tenziju u ovom društvenom trileru i mučno neprijatna atmosfera, jer ćemo prisustvovati scenama koje oblikuju osećaj nepravde, fantastično grade sliku o pojedincu o kojem mislimo da nešto znamo, a zapravo ne znamo ništa.
“Luce” je zagonetka jer se vuče za vama nakon što krene odjavna špica. Dovodi u pitanje rasuđivanje i etiku čoveka u važnim životnim odlukama. Koliko košta uspeh i da li se zaista uspeh ne oprašta? Ili možda mrzimo Lusa samo zato što se previše smeška ljudima i previše je korektan u svojoj nekorektnosti prema drugima?