“Love, Death & Robots” 3. sezona, recenzija: Kad su već ljudi neviđeno glupi, onda neka barem bude krvavo zabavno

Taman kad smo pomislili da smo sve videli – priču o zlokobnom jogurtu koji želi da zavlada svetom, stimpank legendu o srebrnoj lisici, alternativni istorijski događaj sa Sovjetima za vreme Drugog svetskog rata koji se susreću sa okultnim posledicama prizivanja vojske podzemnog sveta i distopijski svet segregiran na ljude koji žive večno i na one koji se i dalje razmnožavaju, ali sa smrtnom presudom, Dejvid Finčer i Tim Miler još uvek imaju kečeve u rukavu. 

Mlake vode druge sezone pronašle su svoj put i u trećem delu “Love, Death & Robots”. Teška srca se mora priznati da je ovog puta akcenat najviše stavljen na vizuelni identitet (koji je uvek bio maestralan) nego na raznovrsnost tipova animacija i priča.

Umesto rizičnih narativa, treća sezona je demonstracija apsolutne moći CGI-a. Spektakularna poslednja epizoda “Jibaro” i pretposlednja “In Vaulted Halls Entombed” na momente potpuno brišu granicu između animacije i realnosti. Postaje više nego jasno da je tehnologija (softver i hardver) sve bliža konstrukciji likova i prostora bez potrebe da isti zaista budu tu – mogu da se fotorealistično repliciraju. 

Vizuelna poslastica ima nekoliko dobrih, jednu fantastičnu i nekoliko epizoda koje su recikliranje naučno-fantasičnih ideja iz popularnih video-igara, filmova i beletristike. 

Za komični deo treće sezone zadužena je prolog epizoda o, sad već, tri voljena robota iz prve sezone na turneji po planeti Zemlji nakon što su se ljudi međusobno poubijali i apsurdno genijalna četvrta “Noć mini mrtvaca” koju samo treba pogledati i ne prepričavati. 

I dok su “Kill Team Kill”, “Swarm”, “Mason’s Rat”, “In Vaulted Halls Entombed” solidne i ujedno valjano izlizane narativne forme u “Love, Death & Robots”, dve epizode značajno štrče u odnosu na ostatak – Finčerovo poglavlje “Bad Traveling” i “Jibaro” autora Alberta Milega.

Priča o prestraljvenim putnicima broda koji naseljava džinovska mutant kraba i bajkovita priča o gluvom vojniku koji ne čuje zov sirene čiji glas vodi u sigurnu smrt imaju emotivni i karakterno-moralni pečat upakovani u stilsku ekstravagancu. 

I dok pojedine priče deluju nasilno istrgnute iz konteksta, kao npr. “Swarm”, pomenute dve su sjajan primer kratke forme koja jasno oslikava svet u kom se priča odigrava. 

U “Love, Death & Robots” ne treba tražiti smisao, niti poveznicu, jer on to što jeste – konceptualna moderna digitalna umetnost o večito glupim ljudima i pametnim i duhovitim robotima.