“Last Night in Soho”: Od odličnog filma do epske trešine

Ništa osim čistog uzbuđenja i radosti nije bilo kada je u pitanju novi film Edgara Vrajta “Last Night in Soho”. Posle ritmičnog i besprekorno stilizovanog prethodnika “Baby Driver” britanski autor uhvatio se u koštac sa drugom vrstom hiperstilizacije u najnovijem ostvarenju koje je neminovno privuklo dosta pažnje posle fantastične najave i trejlera za film. Biće po onoj staroj – teorija je jedno, praksa nešto potpuno drugo.

Željan da tapka po srodnim žanrovima uz adekvatnu muzičku pratnju koja će obogatiti ideju Londona šezdesetih godina prošlog veka, reditelj i scenarista preterano inspirisan radom Romana Polanskog (Repulsion) i Daria Arđenta (Suspiria) u dvočasovnoj vizuelnoj ekstravaganci nikako nije mogao da se odluči šta mu bitnije suština ili forma. Odlučan da pomiri oblasti misterije-horora, drame, priče o odrastanju, osvete, psihološkog-trilera i okidača sociopatskog ponašanja, dotakao je svaku i svaku pustio da lebdi u osrednjosti i otaljanosti. Kako se ispostavlja forma je bila bitnija od suštine jer “Last Night in Soho” samo je narativno posložen tako da deluje kao da je bog zna šta, a razočaravajuća istina je da podseća na visokobudžetne pokušaje Netflixa da napravi psihološki-triler koji bi se ugurao u Top 10 najgledanijih.

Eloiz Tarner ima jednu želju i dva životna tereta na nejakim leđima. Na pragu adolescentskog doba dani i noći provodi u fantaziji koja ostvaruje njen najveći san – da postane uspešna dizajnerka. Kada se sanjarenje pretoči u stvarnost po dolasku pisma potvrde od Univerziteta u Londonu za studije modnog dizajna, prošlost pakuje kofere sa njom na daleki put. Eloiz koja nikad nije upoznala oca i koja je izgubila majku sa sedam godina, ostala je obeležena kao dete sa porodičnom istorijom mentalnih bolesti koje su njenu majku oterale u grob. Narodski rečeno, iver ne pada dalje od klade, pa se i sama junakinja priče “Last Night in Soho” bori sa povremenim vizijama. Ruku na srcu dobroćudnim jer kad god da joj se majka ukaže, njen um je ubedi da će se nešto dobro desiti.

Foto: Focus Features

Savremeni London za Eloiz će se ispostaviti kao tvrd orah. Do juče tinejdžerka iz malog ruralnog mesta u svojoj prostodušnosti nije u stanju da se nosi sa egocentričnom cimerkom željne neprestane pažnje, koja neće birati sredstvo za svoje mesto pod svetlima društvenih reflektora. Gradska deca opsednuta pop kulturom i digitalnim svetom za retro Eloiz vernoj šezdesetim godinama su nepoznata i neprijateljski nastrojena zona.

Umesto nipodaštavanja i patnje u studentskom domu, junakinja ove psihodelične priče odlučuje da stvari preuzme u svoje ruke. Posao konobarice u baru i rentiranje stana doneće joj mir, ali samo prve večeri. Eloiz u svojim fantazijskim uobrazilijama u novom stanu svake večeri posećuje svet britanske pevačice u pokušaju Sendi. Raskid sa stvarnošću koja je muči donosi joj novu radost u paralenoj dimenziji šezdesetih godina u kojima sa plavokosom zavodnicom šeta klubovima, upoznaje bitne i nebitne ljude iz londonske prošlosti. Zaslepljujući neonski svet kako večeri odmiču postaju sve napetiji i krvoločniji. Kada se Eloizina stvarnost i nešto što je naizgled fantazija sudare, otvaraju se vrata misterije – šta se zapravo događa u potkrovlju iznajmljenog stana?

Pitanje koje nameće “Last Night In Soho” igrajući na kartu sumnjičavosti prema mentalnom stanju Eloiz je kičma filma koje će dobrih sat i dvadesetak minuta držati pažnju. Ekstravagantne noći sa Sendi koja se šarmom bori za mesto pored mikrofona, surova svakodnevica na fakultetu sa studentima koji gledaju na Eloiz kao na nepoželjnog autosajdera pletu mrežu priče u koju se uključuju zlokobno nasmejani starac koji uhodi junakinju, student koji želi da pomogne Eloiz i vlasnica zgrade čiji stan iznajmljuje naša namučena heroina.

Foto: Focus Features

Sladunjavi šarm “Last Night in Soho” osmišljen je slično kao i “Baby Driver” jer se tempo scena i režija oslanjaju na muzičke note i taktove numera koje prate narativ.

Sve dok nad glavom visi pitanje – šta se ovde događa i kuda će priča da nas odvede, film Edgara Vrajta radi sve što treba i što publika želi. Kada prvi put zakorači na teren ekspozicije i baci gledaocu prvi trag narativne zavrzlame, “Last Night in Soho” postaje vrlo predvidiva i patetična treš horor zabava.

I da se po strani ostavi teatralno finale sa grandioznim vizuelnim rešenjima, koja izazivaju prevrtanje očima, Vrajtov film je veliki broj započetih priča bacio niz vodu samo zarad triler-horor klišea, računajući da će “obrt”, koji će oni koji pažljivo gledaju uloviti negde na polovini, filma biti dovoljan.

“Last Night in Soho” najviše profitira zbog strukture priče i veštog uklanjanja dokaza u dve trećine filma kako bi stvorio osećaj da se iza svega krije nešto zaista spektakularno. Međutim, napuštanje ideje o porodičnoj istoriji Eloiz, njenog odnosa sa cimerkom koji je sigurno u nekoj verziji scenarija bio daleko više obrađen, a potom izbrisan zarad minutaže, odustajanje od detaljnije karakterizacije i mitologije događaja i na kraju krajeva uvođenje lakih rešenja – simpatije glavne junakinje koja je samo alat radnje da bu priča dobila smislen kraj, zaključno sa velikim otkrićem Vrajtov film i pored fantastičnog izgleda, muzike, režije i scenografije bacaju u vode teškog proseka, čineći ga neverovatno praznim i scenarijski amaterskim.

Nije postojalo ništa osim uzbuđenja kada se pojavio “Last Night in Soho”. Na kraju večeri, osim jakog svetla u Sohou nije ostalo ništa, pa čak ni ona poslednja osoba koji bi da obrne još jednu turu.

FIlm "Last Night in Soho"
Ocena
2.8
  • Režija
  • Scenario
  • Gluma
  • Atmosfera

Presuda

“Last Night in Soho” se krvnički bori da bude moderni nadžanrovski klasik. Na kraju ostaju samo kapi krvi i to vrlo poznate, i viđene.

Gde gledati: Microsoft Store, Amazon Prime (VOD prodavnica sa VPN-om)

Prati Dedu na ↓

Leave a Reply

Pročitaj još

Najčitanije