Legenda o ženi u belom koja se vuče cestama dok neutešni plač kovitla u vazduhu je sastavni deo kulture Latinske Amerike još od 16. veka. Otelotvorenje utvare koja je prokleta do kraja večnosti da tuguje zato što je utopila svoju decu, očekivano, vrlo banalizovano i senzacionalistički je nekoliko puta zloupotrebljena na holivudskoj horor sceni. Reditelj i scenarista Džajro Bustamente prigrlio je ozloglašenu priču o ženi koja nezaustaljivo plače i nacionalni teror koji je pogodio njegovu zemlju osamdesetih. Tihi holokaust, u periodu od 1983. do 1984. godine u Gvatemali, sa ciljem etničkog čišćenja je genocidni akt sa mnogo jezivijim pričama žrtava koje i da žele, ne mogu da ih oplaču, kao legenda o belom obrisu za kojim se čuju jecaji.
General Enrike Monteverde već neko vreme kuburi sa onom: “Umor u telu, ali neće san na oči” jer svaki put kad ih sklopi i najcrnji deo noći opkoli njegovu vilu, jecaj žene se promoli hodnicima. Jednom nogom u grobu sa cigaretom u ruci od svoje ćerke već je dobio dijagnozu – početak demencije. Ustajanje u nedoba, hvatanje za pištolj, upadanje posluzi u sobu i buncanje da neko cvili su znaci da se general polako, ali sigurno gubi.
Žena koja u njegovoj glavi plače je najmanji problem jer redovi žena pred sudom svedoče o komandi generala i genocidu koji je njegova vojska zajedno sa njim na čelu počinila u Gvatemali početkom osamdesetih. Bogataška porodica Monteverde u siromašnoj zemlji je kao strano telo na leđima domaćina koji je ne želi. Protesti koji bukte oko kuće Monteverdea zbog anuliranja presude da je kriv za zločine, ćerka koja nije sigurna da li je njen otac počinio genocid, religijski nastrojena posluga koja napušta kuću jer se boji priča o ženi u belom i nova kućna pomoćnica su mikrokosmos tragične nacionalne i političke priče.
“La Llarona” je pre svega utemeljena na političkoj i psihološkoj osnovi radnje i likova. Bustamente ženu u belom koristi samo kao simboliku genocida bez suštinske namere da napravi horor film ili mutant žanr između drame i psihološkog horora. Zapravo, “La Llarona” je drama u svom punom sjaju sa povremenim natprirodnim elementima.
Film koji je debitovao prošle godine na Filmskom festivalu u Torontou, moram da priznam, privukao mi je pažnju zbog odličnih recenzija i pohvala kritike. Transparentan i jasan politički i društveni motiv filma međutim nije dovoljan da bi “La Llarona” dobio prolaz kao savremeni film koji treba držati na oku.
Hladna i distancirana priroda filma u mnogome podseća na rad Jorgosa Lantimosa u “Ubistvo svetog jelena“. Za razliku od neprijatne jeze i tenzičnosti filma grčkog reditelja, rad Bustamentea je katatoničan i najvećim delom dinamički mrtav. Deo krivice nose dijalozi i jako loš izbog glumačke postave koja dramski ni emotivno nije sposobna da izvuče ono što film traži od njih. Za priču o genocidu i porodici koja poriče zločine štiteći patrijarhat potrebno je mnogo više od dugih i statičnih kadrova, koji ma koliko god impresivno izgledali, su prazni i nesimbolični.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Film “Ubistvo svetog jelena” je gori od svake grčke tragedije
U svojoj esenciji “La Llarona” može da zarije kandže u ljubitelje indi filmova sa legato tempom koji su zainteresovani za metaforičan koncept osvete. Nažalost, ono što želi film da poruči brzo nakon odjavne špice iščezne u vazduhu kao jecaj neutešne žene.
Film La Llorona
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
Film “La Llarona” je protraćen potencijal legende iz 16. veka i porodične priče koja je grozomornija od badže iz mraka.
volim
- impresivno kadriranje zbog čega scene podsećaju na slike
- ideja o genocidu i legendi o ženi u belom
Ne volim
- štur scenario
- loša glumačka ekipa
- dinamički problemi filma zbog kojih 90 minuta filma traje kao 240
- pokušaj repliciranje hladnoće iz Jorgosovih filmova
- katatoničan i prazan narativ