Moralo je mnogo vode da prođe u kinematografiji i pop kulturi pre nego što su velike filmske kuće odlučile da marginalizovane grupe ljudi tretiraju sa dostojanstvom na velikom platnu. Poslednjih godina sve više se pravi filmova i serija u kojima žene preko četrdest su predstavljene kao ljudi koji imaju život (jer život postoji i posle tridesete – neverovatno, ali istinito), sve više reditelja se bavi modernim životom koji utiče na mentalno stanje pojedinaca, a rasne i seksualne manjine dobile su svoje blokbastere i centralno mesto na pozornici (Black Panther, Call Me By Your Name). Stereotipi i generalizacija još uvek imaju svoje dominatno mesto u filmu, ali polako i sigurno padaju u drugi plan.
“Love, Simon” je prvi komercijalni film sa velikim budžetom i marketinškom kampanjom koja u centru ima gej lika. Mada, sveukupni utisak je da ovo nije takozvani “gej film”, već zapravo tinejdžerski i porodični film, ma, koliko god to nekom čudno zvučalo.
Film koji u suštini ima cilj da različitost predstavi kao nešto što je potpuno isto kao ono što se smatra “normalnim” ili kako kaže Sajmon u prvoj rečenici filma: “Imam porodicu, kuću, drugove i živim život kao i svi ostali“, pati od klasičnog holivudskog pristupa filmu ili preciznije rečeno utopijskog društva od koga smo udaljeni milijardu svetlosnih godina, ali bože moj, nada poslednja umire, ali bojim se da umire.
Dakle, naš glavni junak je Sajmon – tinejdžer kao i svaki drugi. Angažovani roditelji, brižna mlađa sestra koja je opsednuta kuvanjem i prijatelji sa kojima provodi slobodno vreme su kamen temeljac Sajmonovog života.
Srednja škola iz filma “Love, Simon”, mada i generalna estetika filma i način ponašanja ljudi, je klasična utopija. Više nego tolerantna škola sa beskrajno zabavnim direktorom koji se trudi da uči decu pravim vrednostima i da ih odvoji od telefona je nešto što možemo samo da sanjamo, bojim se i Amerikanci.
Međutim, kao i svaka škola u eri moderne tehnologije živi od tračeva. Jedan đak je anonimno napravio otvoreni blog na kojem svi učenici mogu da pišu pod pseudonimom priče o školi, đacima i profesorima. Sve je bilo mirno i stabilno dok jedan đak pod lažnim nije napisao da je homoseksualac. I ovde uskače priča o Sajmonu.
Naime, Sajmon ne želi niko da zna da je gej. Ali, ne bi bilo filma da jedan od đaka slučajno ne sazna za njegove seksualne preferencije i počne da ga ucenjuje da će svima reći, ukoliko Sjamon mu ne nabaci svoju prijateljicu. Tinejdžer u sukobu sa sobom i životom koji neminovno planira da ga tresne u lice povlači mnogo pogrešnih poteza koji će povrediti drage ljude.
Kao što rekoh “Love, Simon” nije “gej film” ili koju god mu etiketu odlučili da zalepite. Generalna dinamika između likova (tinejdžeri) teži ka većini problema sa kojima se susreću mladi u ovim godinama. Osećaj neprihvaćenosti, različitosti, želje da budu voljeni i da vole, sujete, zavisti i neprilagođenosti.
Sajmonova prijateljica Lija (koju tumači zvezda 13 Reasons Why) je dobar primer devojčice koja po svakom parametru ne bi trebalo da bude neprilagođena – simpatična, inteligentna, društvena itd. Međutim, iako to nikad ne izgovara pati od manjka samopozdanja i oseća se ugroženo u prisustvu mnogo sigurnije i pričljivije Ebi koja opet ima ličnih problema koji ne izlaze na videlo.
“Love, Simon” jako dobro cinculira pojedinačne priče likova, iako ne daje svakom previše pažnje, inače bi film trajao četiri sata.
Kad se izgletuju jako dobar scenario, gluma, dijalozi i montaža, ostaje onaj gorak ukus zbog generalne prepeglanosti filma. Koliko god Sajmon bio u problemu zbog svoje seksualnosti, u okruženju u kojem se nalazi ne postoji realna prepreka jer sve previše deluje kao idealizovana verzija sveta u kojem svi širom ruku prihvataju druge.
Moram da vas razočaram, ali realnost je drugačija. Podsmevamo se ljudima koji drugačije izgledaju, a o njihovim životnim izborima – religijskim, ideološkim, seksualni tek i da ne pričamo.
Da sumiramo: “Love, Simon” je dobar film, daleko od lošeg i oni koji vole “13 Reasons Why” ili pristojnu komediju i dramu će se svakako zabaviti i imaće par zagrantovanih emotivnih momenata. Sa druge strane sve deluje krajnje neuverljivo i nerelevantno u skladu sa trenutnom društvenom konstalacijom.
Pročitaj i:
Sjajan psihološki triler kakav se više ne pravi
Miss Stivens: Film zbog koje ćete se ponovo zaljubiti u život