Kreator filma ili serije može da bude siguran da je obavio đavolski dobar posao ako je publika pred velikim platnom ili ekranom tv prijemnika prošla kroz sve emocije koje im je servirao. Na njegovu veliku žalost ne može da nam vidi lica tokom glodanja njegovog kreativnog rada, ali može uvek da se pomoli da nakon što mu čedo ugleda svetlost dana sekcija za komentare se poklapa sa inicijalnom mišlju koju je zacrtao. Reditelj i kreator animiranog filma “Klaus” Sergio Pablos sanjao je zimski san, srećom ne onaj međeđi. Onaj koji u beloj monotoniji i hladnoći pod ledenim minusom tera da lice napravi grimasu. Koža se zateže, crveni, puca po šavovima epitela, ali se ne da ostati kamena, ma koliko god da se trudili.
Animirana čudesa koja nas godišnje zapljusnu kao Košava u novembru, dabogda crkla, pucaju na dva polja – humor i kvalitativni skok u kompjuterskom oživljavanju mašte. Duhoviti šarm podmiruje odrasle, šarenilo najmlađe. Kako je tehnologija napredovala pojedine forme pripovedanja i dodvoravanja publici su zamrla. Negde ispod savršenog CGI-a je velika i duboka crna rupa koja zjapi samo da uzme novac na bioskopskim blagajnama. Verovatno zato “Klaus” nije ni dobio svoju šansu da se prošeta velikim platnom u svetu, već je svoj dom dobio na Netflix-u. Neko mudar se setio da je “The Empror’s New Groove” bio komercijalna propast, iako je beskrajno duhovit, zabavan i ima sve kvaliteta hita, pa je ostao da čuči negde ispod radara publike svih ovih godina. Kako ne bi ista sudbina zadesila mezimče Sergia Pablosa, striming servis mu je dao odskočnu dasku u periodu kad nam je svima potrebno malo one magične prašine da lakše podnesemo hladnoću i Košavu, i dabogda crkla.
Stara dobra animacija uz podršku modernih olakšica slika toplinu i smrtonosnu humorističnu hladnoću sveta poštara Džespera. Kmekavi plavušan pre nego što je osuđen na belilo ostrva Smirnsburg živeo je kao bubreg u loju u Kraljevskoj poštanskoj akademiji. Vodeća glava prestižne institucije, Džesperov otac, očajan je zbog lenjosti i snobističkog pristupa životu sina. Dok akademci vežbaju i spremaju se za izazove poštenog i revnosnog poštara, Džesper uz koktel sa krastavcima na licu, što bi rekla moja baba, hvata zjale. Na njegovu veliku žalost vreme svilenih posteljina, luksiznih zabava, pića i ića je prošlost jer ako na izolovanom ostrvu Smirnsburg ne obavi 6.000 pošiljki ne mora ni da se vraća ocu u zagrljaj.
Na zaleđenom kutku sveta vlada opsadno stanje. Zaraćene porodice koje su se podelile u dva tabora već decenijama su u konfliktu. Džesper zatiče gnevne građana se naoštrenim sekirama, zadenutim puškama i željom da samo neko povuče pogrešan potez ne bi li nastao sukob.
U Smirnsburgu nikom nije do pisma jer je većina nepismena, pa se Džesperu ne vidi početak ni kraj posla zbog kojeg je došao.
Otkačeni likovi koji pridošlicu pokušavaju da likvidiraju, ubledela jeziva deca koja žive u kući na kraju grada i nesrećni Džesper koji se nije navikao na sirotinjski život u nedođiji su početak priče jer na izolovanom ostrvu živi još jedan usamljenik.
“Klaus” je najzabavniji kad od potencijalno opasnih situacija kreira fizički humor, uz neizbežne opaske i parodiranje na mitove o Deda Mrazu. Zaraćena porodice su zadužene za more duhovitih verbalnih obračuna crtajući sliku besmislenosti sukoba u kojem se nalaze.
Starinska atmosfera animiranih klasika sa modernim obrtom i emocijom koju sve vreme maestralno dozira “Klaus-a” čini ga jednom slatkom malom izvrnutom tortom. Iako pati od klasične i mnogo puta viđene razrade trećeg čina, jer neko uvek mora da bude razočaran postupkom da bi se napravio prostor za finalni obračun, za divno čudo poentira i formira krug kojim je sve otpočelo.
Sve počinje pismom, a pisma više niko ne piše, ali svi imaju želje…