Američka spisateljica Širli Džekson pre nego što su joj cigarete, višak kilograma i depresija prerano odvele na drugu stranu života, napisala je svoje oproštajno delo “Oduvek smo živele u zamku“. Poslednje dane života na ovoj planeti nije želela da provede sa ljudima. Dobrovoljno se odlučila za zidove svog doma daleko od znatiželjnih pogleda i pitanja novinara. Kraljica gotskog horora koja je zaslužna za kultni klasik The Hounting of Hill House, koji je nedavno dobio modernizovanu verziju na Netflixu, u romanu “Oduvek smo živele u zamku” ostavila je deo svog umornog i nesnađenog uma. Tragična priča o sestrama Meriket (Meri Ketrin) i Konstans zazidana je u visokim plafonima novoengleskog doma, što je ujedno i refleksija psihološkog stanja književnice.
Filmska industrija se decenijama noktima i zubima grabila za dela Širli Džekson, ali nijedan reditelj nije uspeo da uhvati psihologiju, metafiziku i poetičnost njenih reči. Likovi čije misli kamera ne može da vizualizuje i potreba za holivudskim začinom su svaki put dela književnice ponizili na velikom platnu.
Očajne filmske kompanije koje su deficitarne sa novim idejama jedinu nadu poslednjih godina vide u adaptaciji romana, rimejkovima i nastavcima. Kad je prvi put potegnuta priča o ekranizaciji moje omiljene knjige “Oduvek smo živele u zamku” napad žuči je bio neminovan jer mi se već ukazivao napeti trejler za film koji se prodaje kao triler-horor-misterija, iako priča apsolutno nema nijednu dodirnu tačku ni sa jednim od navedenih žanrova.
Iznenađujuće rediteljka Stejsi Pason pristupila je sa velikim poštovanjem genijalnom delu Širli Džekson. Nije se preterano pravila pametna, nije menjala ključne elemente radnje i nije pokušavala da je učinim modernom i relevantnom. Ali, ako ću već da poredim film i knjigu, a to jako mrzim jer su dva potpuno različita formata i ne treba ih nikada porediti, jedini problem je što se Pason surovo držala onoga što je pisala Džekson i zaboravila da filmska dinamika ne sme da se previše oslanja na tempo romana jer je ubica pažnje i znatiželje gledaoca.
U domu Belkvudovih u novoengleskom gradiću pre šest godina se dogodila tragedija. Glava kuće i njegova verna sluga i supruga ispustili su dah na ukusnoj večeri koju im je spremila starija ćerka Konstans. Otrovana večera nije naškodila mlađoj ćerki Meriket i stricu Džulijanu Blekvudu. Bizaran događaj se pretvorio u gradski trač i glavnu temu lokalnih novina. Grad koji ne podnosi Blekvudove zbog bogatstva, snobizma i elitizma pokojnog Džona Blekvuda, koji je sa nipodaštavanjem posmatrao svoje sugrađane kao poslednje jadnike, unelo je radost u njihove male i beznačajne živote jer smrt ne deli ljude na siromašne i imućne.
Konstans je etiketirana kao ubica, ali ju je sudija poštedeo. Nije osuđena na doživotnu robiju za ubistvo, ali se odrekla spoljnjeg sveta. Šest godina nogom nije kročila dalje od kapije imanja.
Meriket sa druge strane je pronašla drugi mehanizam odbrane. Opsesivno-kompulsivna i paraniodno šizofrena mlada devojka svakog utorka istom putanjom ide do grada po namirnice. Dok je prolaznici popreko gledaju i vređaju, a deca pevaju pesmicu u kojoj su sestre Belkvud predstavljene kao veštice, pogrbljena Meriket pre izlaska iz doma iza imanja ritualno zakopava stvari i izvodi izmišljene magijske radnje kako niko ne bi kročio u njihov dom. Paranidno ubeđena da ono što radi ima svrhu i da će na taj način zaštiti sestru, strica i sebe korača kroz život koji je neprestano demantuje.
Dementni stric u invalidskim kolicima danima priča kako će napisati knjigu o događajima u domu Blekvudovih i šta se desilo tragične večeri, a ni sam ne zna sa kim i gde živi.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
The Hounting of Hill House: Najbolja serija 2018. godine
I dok grad želi da spali neželjenu porodicu, Blekvudovima u poseti dolazi rođak Čarls koji zatiče tri potpuno poremećene osobe. Represivnu, ali uvek nasmejanu Konstans koja sprema, čisti i ugađa ukućanima, Meriket koja je u bašti zakopala pola kuće i stalno priča o otrovnim delovima pečurke, i opičenog strica koji neprestano pominje kobno veče i da niko ne sme da dira njegove papire.
Čarls, kao i svaka crna ovca porodice, želi da promeni stvari u bogataškoj kući i ogrebe se za bogatstvo. Samo što Meriket ne želi da bilo ko živi u njihovoj kući jer su ona i sestra oduvek živele u zamku.
Psihološka drama putuje tragom sebičnog i šizofrenog života Meriket čiji svet isključivo fukncioniše po njenim pravilima. Sebična devojčica okrutno štiti svoj svet u kojem će ona i njena sestra zauvek biti zajedno. Ne želi uljeze jer zna da ko god je pokušao da uđe u njihov život nije mogao tu dugo da ostane.
Film “Oduvek smo živele u zamku” nema obrt, nema velikog saznanja i životne istine. On ima samo priču o mentalnoj prepreci u glavi junaka koji su stvorili drugi. O klasnoj mržnji, surovosti i zajedljivosti. Priča o ljudima koji su stvorili drugačije mehanizme da zaštite svoj svet sa strane deluje kao bizarana i poremećena, ali u njihovim očima to je jedini način da prežive svet koji ih okružuje jer za drugi ne znaju.
Problem sa filmskom adaptacijom romana Širli Džekson je legato tempo radnje koji je mogao bolje da iskoristi minute u prikazu mentalnog stanja i misli Meriket. To ga ne sprečava da zakuca ekser u sceni večere sa Čarlsom Blekvudom i potpunom psihodelijom dijaloga. Fantastična gluma Tese Farmige i finale koje koliko god da je antiklimaktično najbolje opisuje ko su i šta su sestre Blekvud je pulsirajuće srce odlične priče.