Strpljenje, to je ta reč. Uče nas od malih nogu da onaj koji se strpi, taj će i dobiti nešto. Čekamo da nam poispadaju mlečni zubi i porastu novi kojima ćemo većinski deo života žvakati. Čekamo da se završi srednja škola ne bi li osetili tračak životne slobode na fakultetu. Čekamo da se završi agonija sa obrazovanjem da bismo se zaposlii. Čekamo da odemo u penziju da bismo se odmorili. I onda je strpljenju kraj jer je gotovo, ne postoji više ništa što bismo mogli da čekamo.
Novi film čuvenog rediteljskog dua braće Koen “The Ballad of Buster Scruggs” je prvobitno zamišljen kao serija. Antologija od šest epizoda smeštena na divljem Zapadu protkana satiričnim crnim humorom, opštom životnom filozofijom i neizbežnim nasiljem je tematski usmerena na poslednje životne sekunde glavnih protagonista, tačnije na nizbežan crni kraj, što konceptu daje etiketu tragedije.
Umesto jedne sezone, dobili smo dvočasovni film sa šest tematskih nepovezanih priča, jedino ih vezuje vremenska i prostorna jedina, koje kako i sam naziv kaže su balada, a nijedna balada nema srećan kraj.
Od raspevanog revolveraša koji precizno pogađa metu kao krojačica koncem glavu igle, preko lokalne lopurde koja se nameračila na malenu banku usred nedođije, pa do poetične, ali veoma tesne vožnje u kočiji koja prevozi pet duša od koje su dve crnje od najtamnije noći.
Priče glavnih junaka su obojene gordšću, samopuzdanjem, pohlepom, samopouzdanjem, verom u bolje sutra i neizbežnim strahom da je smrt tako blizu njihovih životnih vrata. Centralna tema na polovini filma pluta u tankom vazduhu zbog neujednačenosti kvaliteta i sposobnosti da zgrabi gledaoca.
Najveći problem sa antologijskim konceptom je što retko ko je sposoban da šest ili više priča učini podjednako zanimljivim i emotivnom efektinim da bi celokupan utisak bio zadovoljavajući. Čak i jedan od najuspešnijih projekata ovog tipa “Black Mirror” u svom rukavu ima sezone koje po ubedljivosti i zanimljivosti variraju od sjajnih do osrednjih.
Iako je “The Ballad of Buster Scruggs” opsednut idejom smrti kao jednim od najvećih životnih strahova koji bi trebalo da bude vezivno tkivo filma, neretko zbog svojih komičnih i dramskih momenata skreće se puta i odlazi u bajkovito, nadrealno, fantazijsko i metaforično polje koje neminovno počinje da davi i otežava već dovoljno oteženu narativnu putanju koja se šest puta prekida. Srećom, poslednja priča koja se odvija u kočiji u kojoj pet ljudi prepričava svoje živote je najbolje alegorijsko finale o smislu života koje je viđeno u skorijoj istoriji filma.
Nisu sve priče dovoljno interesantne da bi se sa lakoćom pogledale, ali scenarijsko pletivo koje likovima daje neverovatan život, glumačke bravure i vizuelna eksplozija savremene produkcije daje povod da se sa strpljenjem sačekaju poslednji minuti.
Kao najjači aspekt filma je crni humor, jer naravno pričamo o braći Koen, koji u najšokantijim trenucima filma tera gledaoca da se oseća krivim što ne skida kez sa lica dok se junaci nalaze u najvećem životnom mulju.
Strpljenje kao životna filozofija je tanka slamka spasa kad je smrt u pitanju jer se čini uzaludnim trošenjem već kratkog vremena koje nam je dato. Ipak je bolje strpljenje zameniti humorom, kao što to čine braća Koen. Ili kako je to lepo rekao moj bivši, i nažalost pokojni urednik, Boris Trivan – Humor će spasiti svet.