Samoća i usamljenost nisu drugovi, čak se ni ne poznaju. Samoća je kratkog daha, prolazna životna faza, kao kijavica ili lakša prehlada. Usamljenost je neželjeni gost, poput hronične ili neizlečive autoimune bolesti. Ne želi da ode jer najviše voli da čuči pored svoje žrtve, sve dok ne poraste do neslućenih razmera. Tada je već spremna na krupan zalogaj posle kojeg neće ostati ni bol onoga u čije se odaje uvukla. Mod, medicinska sestra, uverena je da nijedna rana koju život nanese nije bez razloga, svaka ima svoju svrhu, pa čak i ona koja je sa sobom donela usamljenost. A njeno veličanstvo izolacije, i kada si okružen ljudima, dobro zna šta da uradi sa pulsirajućim žigom u grudima.
Mod, mada je neki pre njene hrišćanske konverzije znaju kao Kejti, kao svoj dlan poznaje usamljenost. Reklo bi se da se i predugo druže. Toliko dugo da Mod ne vidi više smisao u ljudskoj komunikaciji jer je njena misija nešto mnogo veće, nešto mnogo važnije – spasavanje grešne duše. Dobro ona zna zašto ju je gospod izabrao i zašto ju je poslao kod Amande, bivše eksperimentalne plesačice koja odbrojava dane dok joj četvrti stadijum kancera nagriza ono malo života koji joj je ostao. I dok lice umetnice ne ocrtava najjasnije šta oseća prema religijskoj zagriženosti svoje negovateljice, Mod se ni najmanje ne brine, jer joj je bog šapnuo da je blizu ispunjenja svog cilja.
Iako nijednog trena Kejti ne otkriva zašto je sebe prozvala Mod, devojka poreklom iz Velsa najverovatnije je bila inspirisana likom kraljice od Škotske Mod iz 10. veka koja je bila poznata kao saosećajna žena koja je pomagala bolesnima.
Nekada Kejti, danas Mod, užasnuta i zaintrigirana životnim stilom Amande koja cigaretu ne vadi iz usta i ne ispušta piće iz ruke, obećala je sebi i svevišnjem da će učiniti sve da njena pacijentkinja postane čista kao pokajnička suza pre nego što napusti ovaj svet.
U kući na obodu engleske obale Amanda će cinično prozvati Mod “svojom spasiteljkom”, a Mod će uporno ubeđivati skeptičnu ženu da oseća višu silu u sebi koja joj daje znak da radi dobar posao, sve dok jedne večeri stvari ne krenu mnogo mračnijim i mnogo tužnijim tokom.
“Saint Maud” nije naivan đavolak od filma jer nije tako lako odbaciti ideju da Mod nije pouzdan narator. Njena ubedljivost da je božiji sluga sa velikim srcem, sa neobičnim događajima i senzacijama koje proživljava dobro će zamutiti čorbu.
Ali, kao što se u sedmoj umetnosti često kaže, đavo je u detaljima. Debitantski film Rouz Glas je daleko od naivnog upliva u filmsku sferu. Ova veoma mudra scenaristkinja i rediteljka insprisana nemačkim naslovom “Requiem”, kultnim filmom Romana Polanskog “Repulsion”, pa i “Taxi Driver” bavi se sa nekoliko vrlo provokativnih tema na intrigantan način.
Studija usamljenosti koja se reflektuje u obliku manije oslanja se na vizuelno pripovedanje. Autorka neće reći, ono što bi publika volela da joj se kaže, već će vešto pokazati i nijednog trena neće je prevariti. Čak i kad dođe do spektakularnog finala u poslednjoj mikrosekundi Rouz Glas je dala odgovor, ali nije ga izgovorila naglas. Na ovaj način ostavila je ljubiteljima filma i dobre priče da sami interpretiraju kako traumatični događaj i usamljenost mogu da oblikuju nečiji život.
Film iako ima mali i limitiran budžet izgleda fantastično u svakoj sekundi. Manipulisanje kadrovima da se stvori osećaj izolacije i paranoje, uz pomoć maestralne muzičke i audio podloge “Saint Maud” je efektan u oblikovanju neprijatne atmosfere.
Iako nije horor film, kako su ga neki definisali, postoji jedna, ali više nego vredna scena posle koje film mora da se zaustavi na sekund da bi se došlo sebi.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Morfid Klark kao Mod i Dženifer Ele kao Amanda u relativno kratkom filmu (80 minuta) koriste svaki mogući glumački registar koji transcedentalne i svetovne scene čine glumačkim spektaklom.
“Saint Maud” u svom srcu je tužna priča sa zlokobnim pokrovom. Ideja usamljenosti i kuda može da odvede čoveka ostavlja samo jezu na leđima kao podsetnik zašto niko ne želi da joj bude drug.
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“Saint Maud” je film za debatu, nešto o čemu ljubitelji dobrog psihološkog trilera i drame mogu da pričaju jer iza svevišnjeg kojeg Mod tako često pominje stoji neko potpuno drugi.
volim
- fantastična glumačka ekipa
- nelagodna i intrigantna atmosfera
- film deluje kao delo iskusnog autora, a ne debitanta
- provokativne teme o religiji, usamljenosti, traumi i seksualnosti
- maestralna psihološka dekonstrukcija finala
Ne volim