Minimalističke filmske tendencije neretko su dobro ciljani udarac u pleksus publike umorne od megalomanskih ideja i obećanja. Scenarijski, atmosferski i vizuelni minimalizam, barem iz dosadašnje prakse je kreativna doskočica limitiranom i najčešće siromašnom budžetu. “Prey” reditelja Dena Trahtenberga, kao solidan primer povratka na osnovu akcionog i naučno-fantastičnog žanra, je sedmi po redu omaž vanzemaljskom lovcu na glave – Predatoru. Penzionisani blokbaster iz osamdesetih posle previše nastavka, spinofova i nesrećnih rimejkova, nekada punu, a sad već praznjikavu filmsku kasu 20th Century Studios u vlasništvu Disney-ja doživljava novu renesansu. Pre svega narativno minimalnu, ali efektnu, vizuelno neupečatljivu, a opet akciono zadovoljavajuću.
“Prey” kao zlatni akciono sci fi holivudski standard ne iziskuje pitanje – šta će se desiti, jer znamo šta će se desiti posle 10 minuta filma, već kako?
Neistražena mitologija i poreklo Predatora ostavlja ga i u najnovijem ostvarenju u domenu krvoločne zveri iz mračnih dubina svemira sa dobro poznatim modus operandi – lovac koji ponosno nosi svoj trofej. Aniteza civilizacijske ideje monstruma je Naru iz Komanči plemena poznatijih kao “Gospodari ravnice”. Nadobudno tvrdoglava junakinja koja je osuđena da bude “final girl” (poslednja koja će među momcima preživeti) prkosiće bratu, plemenskom savezu, pa i samoj sebi ne bi li u hijerarhiji zajednice postala – lovac. Dva lovca, jedan u pokušaju i drugi sa tehnološko naprednim oružjem, početkom 18. veka nemaju drugog izbora nego da obeleže teritoriju. Glava koja poslednja ostane na ramenima je urlik pobede.
Simbolika lanca ishrane u sceni u kojoj pacov pojede pauka, pacova zmija, a zmiji odere kožu Predator u sudaru je citatom: “Nije bitno da li si brži od medveda, već da li si brži od osobe pored sebe”. Sporiji pojedeni, kad stigne do tebe više nije ni gladan. Natprirodne veštine balavog stvorenja koje je nesrećnim okolnostima zakoračilo na svetu zemlju Komančijevih ubojit su kec u rukavu protiv neveštih smrtnika, ali nije sve u brzini, ima nešto i u posmatranju.
20th Century Studios
Mlada buntovnica skrajnuta od strane plemena kao ovozemaljski predator amater dobija šansu, naročito u akciono grandioznom finalu da pokaže – šta to ona zna, što ostatak beživotnih tela nije uspeo da sazna.
Pošto stvari uvek treba nazvati pravim imenom “Prey” nije bioskopski film i da to jeste kojim slučajem, prošao bi kao bos po trnju na blagajnama. Vizuelno monoton i pored upornog insistiranja na širokim kadrovima impresivnih pejzaža nema materijala, ni kreativnih ideja koji bi ga učinile primamljivim.
Jednostavna priča sa vrlo jasnim fokusom na finalni sukob, praćen očekivanim narativom odrastanja, dovitljivosti i borbi za svoje mesto u surovom svetu vođen parolom “mala bara puna krokodila”, niti otvara, niti zatvara vrata u daljem odmotavanju franšize. Funkcioniše sasvim solidno takva kakva jeste, ne obećava mnogo i na pruža mnogo – to što vidite, to je tako.
20th Century Studios
Akciono adrenalinski segment “Prey” kao i svi ostali aspekti filma radi svoj posao onako kako bog zapoveda. Odličan uvod, sporadični pristojni segmenti i naravno, najbolja koreografija za kraj sa dužim kadrovima su tu da udahnu život, kad već estetika ne može.
Suštinski problem sa akcionim žanrom je što ne pokušava ništa novo. Forma je uvek ista i uvek je podeljena u klasična tri segmenta. Nema pajaca iz kutije ili nekog nečekivanog skretanja u levo koji bi razdrmao zarđali kavez.
“Prey” se drži svoje minimalističke ideje i klasičnog pristupa žanru što ga čini sasvim solidnim i gledljivim striming ostvarenjem. Ništa više i ništa manje. Minimalizam je idealan za već pomenuti udarac koji bi izbio vazduh, ali ostvarenje Dena Trehtenberga jasno signalizira šta će se desiti i kako će se desiti, pa je neiminovno brzo potonuće u mračnim vodama algoritma.
Film "Prey"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Gde gledati?
Disney+