Trauma je neadekvatna reč kad je u pitanju život Filipa, glavnog junaka filma “Possum”. Prvo što mi pada na pamet je ožiljak – neizbrisiv trag koji je ostao na duši. Nevidljiv, naizgled neprimetan drugima, ali za njega toliko veliki i dubok da ne postoji melem koji bi ga izbledeo ili smanjio. Putuje svuda sa njim u velikoj braon kožnoj torbi i kad to poželi izađe na videlo, samo da bi ga podsetio zašto je tu gde jeste. Kao i svaki neslavni ožiljak, toliko je ružan da ne može ni da ga pogleda.
Kažu da su komičari kad se svetla ugase i publika ode uglavnom depresivna i namrgođena bića koja bi najradije ostala sama u svoja četiri zida. Gledajući rediteljsko ostvarenje Metju Holnsa, koji je najpoznatiji po radu na komediji, po ko zna koji put se potvrđuje tvrdnja da iza osmeha ne stoji uvek radost, zadovoljstvo ili sreća. Holnes u svom najnovijem filmu kopa duboko po podsvesnim delovima uma glavnog junaka koji bi najradije voleo da se konačno odmori, a do smeha mu je stalo kao do lanjskog snega.
“Possum” prati Filipa lutkara i učitelja. Posle ispada u školi koji je istraumirao decu, alarmirao nadležne i uznemirio roditelje poslat je na duži odmor koji će trajati godinama jer će toliko trebati da svi zaborave šta je uradio.
Filip je nesocijalno biće koje spas traži u umetnosti. Još kao dete napisao je priču o stvorenju koje je sa sobom povelo decu u šumu iz koje nikad nisu izašli. Bizarnu uspavanku prate ilustracije koje aludiraju da mu detinjstvo nije najlepša životna uspomena.
Nakon prinudnog odmora i grozomorne lutke čoveka-pauka koju je napravio i koju vuče svuda sa sobom, odlazi u porodični dom u kojem jedino živi njegov cinični stric. Torba puna uspomena unutar zidova kuće u kojoj je odrastao ne odvaja sa od njega, ali ni njen sadržaj.
Perpleksna i alegorična priča počiva na atmosferskom efektu koji okružuje psihološko stanje Filipa. Neobične scene balona koje okružuje crni dim, snovi o šumi i povremeno šuštanje televizora koji se nasumično pali i gasi da bi prikazao izveštaj o nestalim dečacima stvara osećaj da je junak zaglavaljen između stvarnosti i košmara, i više nije siguran gde je, ko je, šta je uradio i šta su drugi uradili.
“Possum” je težak, spor kao puž, umetnički film koji bi najbolje funkcionisao kao kratkometražna forma, a ne kao dugometražna od 90 minuta. Primetan je nedostatka radnje koja bi ispunila i zaintrigirala publiku. Antiklimatkičan kraj i katatkonično stanje Filipa umesto da bude udica, može biti malj u glavu za nestrpljivog gledaoca.
Ništa od ovoga ne čini “Possum” lošim ili manjem vrednim, naprotiv, čini ga neobičnim ostvarenjem koje je najbolje kad se bizarna atmosfera usija, ali kad splasnu zvučni efekti i kompozicija kadra ostaje priča koji bi bila više zahvalna da je spakovana u manje minuta.