U analizi o filmu “Barbie”, iako žanrovski i stilski neuporediv sa poslednjim ostvarenjem Kristofera Nolana, početna i centralna ideja teksta je koncept igre. Koliko god želeo da pobegnem i skliznem u istorijsko-politički aspekt “Oppenheimer” sa večnim temama društvenog morala i ideologija koje su se jefitno prodale, a skupo koštale, put me je vraćao na igru. “Odrastanjem prerastemo igračke, ali nastavimo da se igramo”. Ako se društvene uloge koje svakodnevno obavljamo, oblačimo i skidamo sa sebe, igra za odrasle, onda je poslednji krug ove fantazije uništenje iste. Genocid kao najsuroviji oblik istrebljenja u kojoj se igračke zelene boje bacaju da bi ostale samo crvene, nacizam kao paranoično bežanje od dečaka koji juri i prenosi “šugu”, rat sa milionama žrtava ili atomska bomba koja ne bira žrtvu, već je svaka koleteralna šteta, je najzlokobnija igra koju odrasli najviše vole – igra moći.
Impresivna filmska karijera Kristofera Nolana, voleli ga ili ne, u jednoj stvari je ostala dosledna – nelinearni tok radnje. Vizuelno pripovedanje sa akcentom na kompoziciji kadra koje će bojama, kao u slučaju “Oppenheimer” koji smenjuje crno-belu estetiku i realističnu, sugerisati da možda gledamo internalizovano subjektivni osećaj likova i događaja ili neutralnu analizu ličnosti, je samo jedno od brojnih masivnih filmskih alata koje koristi u prezentaciji filmskog tročasovnog spetakla.
Nominalna filmska biografija Roberta Openhajmera, oca atomske bombe, zasnovana na njegovoj biografiji “American Prometheus” rastrgnuta na njegov emotivni, naučni, moralni i karakterni život u najkraćoj verziji može da sažme za potrebe teksta u tri tačke. Tri impulsa i tri kajanja. Sujetnom impulsivnom željom da ubije svog profesora trovanjem jabuke, grižom savesti i uspešnim sprečavanjem katastrofe. Implusivnom emotivnom željom da prekine svaki kontakt sa bivšom suprugom kojoj je bila potrebna pomoć i gorkim kajanjem kada ja oduzela sebi život. I poslednjim naučnim impulsom da učini atomsko čudo i kajanjem zbog kojeg je osećao da mu je krv na rukama.
Ranija naklonjenost Komunističkoj partiji SAD-a posle Drugog svetskog rata, atomske bombe i ponovo impulsivne igre u kojoj se zamerio onima koji su želeli da ga izbrišu sa istorijske karte, naročito zbog lobiranja o kontroli nuklearne enrgije doveli su ga do istrage 1954. godine koja neodoljivo podseća na Kafkin “Proces”.
Kičma “Oppenheimer” je istorijsko-politička drama i karakterina studija, ali kao što je i sam Nolan rekao “na neki način je horor film”. Ova turobna vizuelno, a audio klaustrofobično anksiozna simfonija neprestano stvara osećaj zarobljenosti u prostoriji u kojoj sede genijalac, čovek ledenog izraza lica sa bombom u rukama i znatiželjni lukavac koga zanima šta će se desiti ako bomba eksplodira.
Omiljena Nolanova metoda pripovedanja u kojem radnja se premešta napred-nazad zajedno sa dvadesetak likova, istorijskim, političkim i načinim kontekstom u prvih sat vremena neminovno će stvoriti osećaj ataka na gledaoca koji se panično može potpuno izgubiti među naučnim terminima i važnim događajima za čovečanstvo. Ali, svaki dobar narator zna zašto radi to što radi i govori to što govori kada je siguran kako izgleda poslednja destinacija priče. Svaki kadar, svaka scena i svaki dijalog ležu tačno tamo gde je potrebno kada se film približi finalnim minutima. Slika koju je naslikao Nolan zaista kompleksnim narativnim i karakternim elementima posle tri sata filma ostavljaju toliko impresivan utisak da jedino postoji želja da se pogleda još jednom kako bi se “ulovile” stvari koje su promakle.
Glumačka ekipa Met Dejmon, Robert Dauni, Džejson Klark, Florens Pju, Geri Oldman, Rami Malek, Kenet Brana, Emili Blant i još mnogo njih na čelu sa Kilijanom Marfijem koji bez ikakve dileme je glavni kandidat za predstojećeg Oskara je san svih filmskih snova. Emotivno kompresovan lik Openhajmera i scena sa Marfijem u kojoj mu se na licu vidi ambicija, odlučnost i zabrinutost u isto vreme je glumačka akrobatika koja se ne viđa često.
“Oppenheimer” je maestralni prikaz moći. Pogubna moć destrukcije i moć autora da nas podseti da igra sa vatrom je ona iz koje niko nije izašao bez ožiljaka.