Već na samom početku filma “Lost Girls” postaje jasno da jeza koja putuje od dna leđa do vrata je izazvana strahom da sistem ne želi da vas zaštiti, ukoliko vas smatra grupom koja je nebitna ili društveno problematična, i da je nekompetentnost pravnog i policijskog sistema rak rana za one koji žele pravdu.
Film “Lost Girls” rediteljke Liz Garbus zasnovan je na istinitim događajima koji su opkolili Long Ajlend, unevši nemir, netoleranciju i strah među ljude jer je među njima serijski ubica koji šeta slobodno godinama bez mrlje u biografiji, a niko mu ne zna ni ime, ni lik.
Prostitutka je ubijena? Sama je to tražila
Vapaji Meri Gilbert 2010. godine nisu preterano zainteresovali policiju. Na majku tri ćerke je bačena anatema kada je najstariju ćerku Šenon sa 12 godina prepustila državi i hraniteljskom sistemu jer nije imala dovoljno novca za lečenje bipolarnog poremećaja devojčice koja je odbijala da sarađuje. Meri je retko viđala Šenon, a mlađe ćerke je držala na okupu radeći od jutra do sutra, kako bi im obezbedila pristojan život, naročito zbog najmlađe ćerke koja ima nagle promene raspoloženja i početak šizofrenije.
Iako je Šenon retko posećivala majku, jedne večeri je obećala da će doći da vidi sestre i ženu koja ju je ostavila, ali nije došla. Poslednji put je viđena u zatvorenoj zajednici iz koje je pozvala policiju u 10 do 5 ujutru, ali čuvari reda došli su tek sat vremena nakon poziva jer je prostitutka i verovatno, po njima, drami zbog nasilnog klijenta.
“Lost Girls” putuje zagriženošću majke da se njena ćerka pronađe, da prestanu da je oslovaljvaju prostitutkom u medijima jer ona ima ime i prezime, i da policija shvati da nije želela da nestane, već da je oteta. Otkriće beživotnih tela devojaka u blizini poseda na kojem je poslednji put viđena ćerke Meri Gilbert otvara vrata potpunom ignorisanju sistema koji seksualne radnike definiše kao otpadak i mulj koji je sam proizveo.
Nema odmora za proklete
Slučaj Meri Gilbert je potresniji ako se udubite u članke i izveštaje o slučaju pre deset godina. U filmskoj adaptaciji slučaja mnogo stvari nedostaje i jako je teško upreti prstom u problem, iako je konstantno prisutan.
Priča koja je sama po sebi atraktivna, kao i serija “Unbelievable” zasnovana na istinitim događajima i članku ProPublica koji je nagrađen Pulicerovom nagradom. Nema problema glumačke ili sistemske scenarijske prirode, već je u želji da pokrije što više tema, a ni za jednu nema preterano vremena.
“Lost Girls” insistira da se pozicionira kao triler-drama o ženi koja ne može da bude heroj jer je ostavila svoju ćerku, koja je sad mrtva, ali radi na stvaranju empatije prema Meri Gilbert. Njena odlučnost, uporonost i prodornost daju širu sliku o ženi koja je etiketirana kao loš roditelj. Meri, kao kamen temeljac filma, prate druge priče – problem policijskog sistema, mizoginija, mentalni problemi, uvidi u život drugih rođaka nestalih seskualnih radnica i konačna emotivna katarza.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
Serija “Unbelievable”: Moderno remek-delo u epizodi – oko za oko, zub za zub
Sve je tu, ali većinskim delom ne zadaje udarace koje želi, niti ostavlja emotivni pečat. “Lost Girls” pati od sindroma bezličnosti i nedostatka autentičnosti. Podseća na miks detekstivskih priča sa elementima dokumentarca što pravi disbalans u naraciji. Ozbiljan tonski problem između odnosa Meri Glibert i njenih ćerki, istraživanja policije i saradnja Gilbertovih sa drugim ženama koje su izgubile svoje porodične članove zahtevaju mnogo bolji i temeljniji prikaz jer sve što su dobili je nagli prekida dijaloga i sletanja s jedne tačke priče na drugu.
Nažalost “Lost Girls” na kraju priče kojoj suštinski nema kraja jer neki problemi zauvek će nas mučiti, je osrednji film koji će ubiti 95 minuta života, ali ništa značajno što će ostaviti utisak. Tu je, nije loše, može, ne mora, nije važno – što je najgora kletva za film.