Film “Hillbilly Elegy”: Ejmi Adams i Glen Klouz zaslužuju mnogo više od ove olupine broda

Kako mrzeti film koji u svojoj srži ima dobru nameru i očajničku potrebu da se dopadne publici? U ovom slučaju jako lako. Pre svega se treba zahvaliti scenaristkinji Vanesi Tejlor na melodramatičnom, jeftinom, stereotipnom i pakleno lošem urađenom poslu, a potom reditelju Ronu Hauardu na drhtavoj ruci i uznemirujući treskavim kadrovima koji u najboljem slučaju mogu da izazovu epileptični napad.

Nema sekunde u filmu, osim jedne scene, a da zbunjene sive moždane ćelije se ne zapitaju – A, šta ovde rade Glen Klouz, Ejmi Adams i Hejli Benet? Ko ih je naterao na ovaj scenario? Ko ih je prevario? I zašto je buljuk glumačkih amatera, koji ne bi bili ubedljivi ni u ulozi žbuna, sa njima dele kadar? Odgovor – dobra namera.

Biografija Džej Di Vensa “Hillbilly Elegy” 2017. godine među privilegovanom američkom publikom izazvao je divljenje, jer je diplomirani pravnik sa Jejla definicija “američkog sna”. Odrastanje u Ohaju u siromašnoj, finansijski limitiranoj i komplikovanoj porodici sa sobom nije nosilo prefiks uspeha bilo. Kultorološki mentalitet mesta na kojem je odgajan sa sobom je nosio mantru – ovde se rađamo, ovde trunemo i ovde umiremo. Džej Di je izuzetak od pravila. Od “red neck-a” (doslovni prevod seljačina), preko marinca do pravnika sa diplomom Jejla, Vens je štiklirao sve kvadratiće na spisku ideologije od blata do zvezda.

Međutim, njegova problematična izjava nakon objavljivanja knjige o njegovim zemljacima koje je okarakterisao kao divljane koji ne žele da postignu uspeh u životu, za razliku od njegovog američkog visočanstva, pa su im životi ograničeni bodljikavom žicom, izazvao je bes srednje Amerike.

Ko je još besan? Filmski znalci. Ovih dana ako ste bili znatiželjni i zavirili u recenzije uglednih filmskih magazina poprilično biste se iznenadili da “The Guardian”, “Times” i “BBC” nisu štedeli na oštroj kritičkoj reči. Ali, hej tu su Ejmi i Glen, koliko realno može da bude loše? Iznenađujuće mnogo.

“Hillbilly Elegy” je generacijsko prokletstvo koje je konačno prekinuto Džej Dijem. Porodica Vens nikad nije bila srećna. Ako nije bilo nasilja, onda je bilo nerešenih mentalnih poteškoća, neobuzdanog besa i zavisnosti od narkotika.

Priča podeljena u segmente – prošlost i sadašnjost, šeta se Džej Dijem i njegovom majkom Bev kroz njegovo rano detinjstvo u kojem je gospođa Vens uveliko pokazivala znake životnog nezadovoljstva, čestim izlivima besa prema sinu i ćerci. Bila je najbolji đak u školi, ali je osuđena na životnu prosečnost i manjak opcija. I sad je tu, zarobljena u trošnoj kući sa decom koju kao da nikad nije ni želela.

U sadašnjem vremenu Džej Di je zbunjeni uplašeni mladić iz malog mesta koji želi da bude veliki igrač, ali poziv njegove sestre Lindzi i informacija da je Bev Vens u bolnici zbog predoziranja heroinom, vraća ga u zavičajni košmar u koji će se nevoljno vratiti.

Na papiru priča je oskarovski san snova. U realizaciji je epohalni promašaj. “Hillbilly Elegy” je evidentno napravljen sa namerom da se dočepa nominacija, kako za glumu, tako i za “Najbolji film”. Samo je problem u tome što neće videti nijednu.

Narativ koji insistira sentimentalnosti i konceptu da je porodica ipak tvoja porodica, iako su svi najužasniji ljudi na planeti, prožeta je patetičnim monolozima koji su pandan pretencioznih pismenih zadataka koje možete pročitati u radovima đaka petaka. Gorak začin ovoj bezukusnoj čorbi je scenario i dijalozi koji i da žele, ne mogu da pobegnu od jeftine Hallmark filmske produkcije. Negde na putu između ljubića koji se prodaje na trafici i stereotipa “joj al je luda ova žena” leži scenarijski grob filma “Hillbilly Elegy”.

Nažalost, glumački kapaciteti Ejmi Adams, Glen Klouz i Hejli Benet su bačeni niz vodu. Vrlo neujednačena gluma koja na momente ima potencijal da postigne emotivni pečat svaki put zatrokira zbog lošeg teksta. Klouz i Adams, bog blagoslovio njihovu glumu, su dale sve od sebe da svoje karikaturalne likove učine živopisnim i realnim. Sa druge strane Gabrijel Baso i Oven Aztalost kao stariji i mlaži Džej Di su teški i za gledanje i za slušanje.

Film koji toliko insistira na emociji ne može da je postigne uz sav trud i dobru volju. Kao posle čitanja nakićenog pismenog zadatka osnovca. Kiselo se nasmejete i kažete – lepo je to sine, a u sebi se mislite – ima ti još mnogo da učiš.