Film “Bad Education”: Ako ste strpljivi na kraju će vam se mnogo dopasti

Scenarista Majk Makovski bio je učenik srednje škole Rozelin i svedok najvećeg skandala koji je pogodio školski američki sistem 2002. godine. Pronevera novca roditelja i poreskih obveznika u iznosu preko dva miliona dolara, u lične svrhe, deluje kao naučna fantastika jer zlotvori ove priče deluju veoma odgovorno i posvećeno. Čovek kad ih upozna, pomislio bi – ni mrava ne bi zgazili.

Upravnik škole Frenk Tason (Hju Džekmen) i šefica računovodstva Pem Glakin (Alison Dženi) su opsesivno-kompulsivni dvojac škole Rozelin. Frenk zna ime svakog učenika, koji fakultet želi da upiše, čime im se bave roditelji i koji predmeti im idu od ruke, a koji ne. Posvećeni upravnik škole ništa ne prepušta slučaju. Njegov život, kao i posao, je upeglan od glave do pete. Dlaka na glavi mu ne štrči, a bore se regulišu uz pomoć krema za podmlađivanje i povremenim fejsliftingom. Dok se prijatno smeši roditeljima i deci, ne želi da im bodu oko ozbiljni znaci starenja. 

Pem sa druge strane je ona kul žena koja rešava sve probleme dok kažeš keks. Finansije drži u malom prstu, a ako je rođaka koju je zaposlila u školi zamoli za pozajmicu, jer njen sin želi PlayStation, Pem će reći: “Ma, skini sa kartice škole, ja ću to rešiti”. 

I tako je sve počelo. Nemam trenutno novca za novogodišnje poklone – skini sa kartice škole, pokrićemo, nemam za krečenje stana – pokriće kartica škole, let prvom klasom za London – rešiće kartica škole… Kako ćemo sve da sakrijemo – bićemo jako posvećeni poslu i niko neće primetiti problem. 

Najveći neprijatelj i etiketa “bolesnika modernog društva” je delom malverzacija Frenka i Pem, ali mnogo veći antagonista priče je njihov život koji peva neku drugu pesmu kad napuste kancelarije škole. 

“Bad Education” šunja se hodnicima života ljudi koji su jedno za kolektiv, nešto drugo za svoja četiri zida. Na kraju krajeva to i jeste društvena uloga koja nam je svima dodeljena. Jedno samo za sve druge, drugo smo kad ostanemo sami. Ali, između onog što jesmo i onog kako se predstavljamo, u slučaju Frenka i Pem je šokantno cepanje ličnosti koja živi u potpunoj laži – ono što kriju je toliko odbojno, da nema tog dobrog posla koji bi ih opravdao kao ljude. 

Ako pogledamo trejler za film i ako odvojimo vreme za sam film javlja se efekat rebusa. Naime, “Bad Education” je na momente toliko nefokusiran i nejasan u definisanju o čemu se radi i šta želi da ispriča. Neobična odluka da se narativ u prvih 30 minuta predstavi kao analiza aktera potpuno skreće pažnju sa centralnog problema, pa neće biti nimalo čudno ako većina odustane od filma. “Bad Education” počinje kao neka vrsta satirične komedije o školskoj upravi, da bi se tek nešto kasnije transformisao u ono zbog je napravljen – društvenu dramu o jako lošim ljudima. 

Trenutak kad se “Bad Education” konačno dohvati teme zbog koje je snimljen postaje zarazno parče filma koje će se jako dopasti ljubiteljima uvrnutih priča koje su se zaista dogodile. 

I dok film sam po sebi ima problema sa tempom koji je prespor i nepotrebno daviteljski raspoložen, gluma Hjua Džekmena i Alison Dženi prevazilazi granice pojma gluma za Oskara. Džekmen i Dženi kao glumci ne postoje, samo se vide likovi koje glume. 

“Bad Education” je film za koji treba imati strpljenja jer će se na kraju isplatiti. Mada, takvi su i ljudi, ako želite da ih upoznate, morate da im posvetite vreme pre nego što se ogole, na ovaj ili onaj način.