Obilazio sam debitantsko ostvarenje Bredlija Kupera kao kiša oko Kragujevca. Nije problem u njemu, niti u Lejdi Gagi. Naoštrena subjektivna percepcija o dobitnici Zlatnog globusa 2016. godine (sam Bog zna kojom ludom srećom ga je osvojila za American Horror Story) i prevrtanje očima na kameleonsku medijsku sliku višestruko nominovane Gremi kantautorke su me sprečavali da se distanciram od lika i dela pevačice kako bi “A Star is Born” bio samo film koji treba sagledati takav kakav jeste. Pošto se generalno medijsko raspoloženje o četvrtoj reinkarnaciji hita iz 1937. godine smirilo, kao i govorkanja o nominaciji za Oskara – ovo je bio idealan trenutak da se pogleda.
Strastveni projekat Bredlija Kupera nije samo inicijalna želja da se pokaže kao reditelj, već i kao glumac, scenarista, pevač i kompozitor. U svakoj pori, i u svakom frejmu filma urliče kreativna snaga glumca. Iako se nakon premijere najviše pričalo o glumačkoj bravuri Gage, koja se nije baš preterano pokazala kao sporedni lik u “Sin City”, “Machete Kills”, niti kao centralni u “American Horror Story” (jer je uglavnom glumila medijsku verziju sebe), pa je bilo i vreme da konačno zablista, nepravedno je izostao maestralan prikaz depresivnog alkoholičara, kantri-rok pevača Džeksona Mejna, koji jedinu životnu radost vidi u akordima i melodijama koji mu se lepe za uho na koje ne čuje dobro.
U standardizovanoj naraciji, koja se ništa nije promenila ni četvrti put, “A Star is Born” je i dalje relevantan na polju tematike, problematike i generalne percepcije muzičke industrije. Što znači da je vreme prošlo, ništa se nije promenilo, pa je tako film i dalje relevantan bez ijedne sede dlake na glavi.
Bredli Kuper (Džekson Mejn) je manifestacija kantri-rok zvezde koja je oguglala na slavu. On je javno dobro. On više nema ja, on pripada svima. Suštinski nesrećan, na ivici kliničke depresije, zloupotrebljava alkohol i tablete kako bi svet barem na tren delovao kao mesto koje je podnošljivo za život. U guši u svojoj bolesti i zavisnosti vreme neumitno prolazi pored njega, a da on to ne primećuje. Kao i svaka otupela muzička mega zvezda čija suština počiva na umetnosti tračak sreće pronalazi u dragqueen baru u kojem je video nasutp Ali (Lejdi Gaga).
Fasciniranost ženom nije zasnovana na erotizaciji njenog lika, već na onome što u njemu više ne postoji, ali zato u njoj sija punim sjajem. Nešto kao jin i jang. Njegovom crnilu je potrebno osvetljenje, kreativna iskra u pauzama između votke i kokaina.
Ali zatiče u fazi u kojoj su se našle mnoge pevačice na početku karijere. Suvi talenat koji je odbačen od direktorskog vrha izdavačkih kuća jer je smatraju nedovoljno privlačnom i lepom za muzički posao. On njoj pruža mogućnost, a ona njemu kreativno ludilo koje mu nedostaje.
Radnja koja prati dva života koja putuju zajedno, ali različitim smerovima pored neverovatne emocije, zahvaljujući maestralnoj glumi Kupera i iznanađujuće dobroj Lejdi Gagi formira jak osećaj empatije i želje da ono čemu se svedoči ispadne kako treba.
Film sa jedne strane pruža odličnu hemiju između glumaca, odličan prikaz depresije, želje za slavom i uspehom, soundtrack, ali sa druge kaska za tehničkim stvarima.
“A Star is Born” insistira da se empatišemo sa likom Bredlija Kupera, ali najvećim delom film se najmanje bavi korenom njegovog lika i suštinom njegove patnje. Radnja je prečesto obuzeta prikazom života ljudi koji postaju zvezde ili propadaju kao zvezde pred očima javnosti nego što kopa ispod površine.
Ovo se takođe odnosi i na lik Lejdi Gage. Iako na početku filma u razgovoru sa Džeksonom priča o srušenom samopouzdanju zbog mogula izdavačkih kuća koji su joj rekli da je ružna, ironično Gaga je okrenuta kameri i ne može da napravi grimasu zbog botoksa dok izgovara tekst pufnastim usnama popunjenim hijaluronom. Kontradiktornosti u ponašanju i genezi likova povremeno trpe zarad pomeranje naracije korak dalje.
Pevačica, koja tvrdi da je oduvek želela da bude glumica, je većinskim delom uradila odličan posao i kao što je bilo očekivano, najviše je blistala u muzičkom delu sa sjajnim izvedbama i sirovom emocijom tokom izvođenja.
“A Star is Born” fali zapravo jako malo. Samo malo bolji scenario, malo više hrabrosti, jer ima ono što je najvažnije – dušu. Od prvog do poslednjeg kadra vidi se ogromna želja i talenat. Odlično finale i romantičarski žanr koji dominira tokom najvećeg dela filma “A Star is Born” svrstavaju u nešto što može da bude moderan klasik. Nešto što će se besumučno reprizirati za Nove godine i praznike, i neće biti dosadno ponovo ga pogledati.