Svako od nas ima svoju priču i svoju istinu koju sebi ponavlja ceo svoj život pred spavanje. Možda nije istinita, možda je izmenjena ili iskrivljena verzija stvarnosti, ali barem obezbeđuje miran san. Oni koji prave greške ubeđuju sebe da sve što rade, rade iz ispravnih razloga, za više dobro, a oni koji su koleteralna šteta tuđih grešaka u ogledalu vide odraz pobede tuđe surove sebične ruke koje im je nanela nevidljive, ali trajne posledice. Žrtve seksualnog, verbalnog ili fizičkog zlostavljanja ne vole da revidiraju traumatične događaje, a neke su u njima pronašle utehu, pa čak i zadovoljstvo. Surovo iskren, hrabar i za današnje standarde kontroverzan film “The Tale” rediteljke Dženifer Foks je vizuelno pismo, podsetnik istine koju nije želela sebi da prizna skoro 40 godina. Umesto da reči koji je napisala kao trinaestogodišnjakinja sahrani šest metara ispod zemlje stvorila je remek-delo moderne kinematografije, kopajući po sećanjima i demonima koji su je oblikovali kao osobu koja je bila žrtva seksualnog zlostvljanja iako je za svog sadistu pronašla emotivni epitet i opravdanje.
“Počeću ovu priču nečim lepim. Ona je udata, on je razveden. Ja sam deo njih i oni su deo mene. Oni su ispunili ljubavlju moj život“, ovim rečima započinje sastav trinaestogodišnja Dženi Foks. Lucidan pismeni zadatak o devojčici koja piše o svom sportskom treneru i njegovoj ljubavnici koja je profesorka jahanja nije zabrinuo učiteljicu jer je Dženi objasnila da je u pitanju fikcija. Dženini roditelji bili su previše zauzeti kućom prepunom dece da bi videli da im se ćerka menja pred očima, a devojčica je bila ubeđena da je voljena i da je zaljubljena. Prošlo je četiri decenije sve dok Nadin Foks (Elen Burstin) nije pronašla sastav svoje ćerke i zabrinuto je pozvala da je pita zašto ju je sve ove godine lagala.
Dženifer Foks (Laura Dern) je svoj život posvetila pripovedajući o tuđim životima – o srećnim, nesrećnim, traumatičnim ili ekstatičnim trenucima. Kako i sama kaže: “Dok sam bila devojčica samo sam razmišljala o odrastanju. Sad se više i ne sećam kako sam postala ovo što sam danas“.
Poziv Dženine majke neće preterano zaljuljati svet koji je Foksova izgradila. Detinjstvo pamti po gospođi Dži koja ju naučila da ostvari posebnu vezu sa konjima i treneru trčanja, Biliju, koji ju je sačuvao od loših dečaka koji bi joj samo naškodili.
Sastav koji je napisala pre 40 godina deluje kao oda srećnom detinjstvu koje je imala, ljubavi koja ju je pronašla, odrastanju i zrelosti koju je dočepala rukama pre svojih vršnjaka. I možda bi bilo sve tako da je njena istina koju sebi priča pred spavanje istinita.
Istraživanja o seksualnom zlostavljanju najčešće dotiču bolnu tačku za žrtve, a to je osećaj krivice. “The Tale” obrće kovanicu sa druge strane i iz prve ruke otvara poglavlje knjige čije su stranice najčešće iscepane. Seksualno zlostavljanje nužno ne znači silovanje jer u centru filma na lomači za spaljivanje ne stoji žrtva koja bez pristanka iskorišćena. Ona je izmanipulisana, iskorišćena u sopstvenom neznanju i nezrelosti. Da li je to čini manjom žrtvom ili kako bi neki voleli da kažu “neprilagođeno, mentalno neuravnoteženi dete” za čija dela su krivi roditelji koji nisu obratili pažnju.
“The Tale” udara na veoma bolna emotivna mesta svih nas surovom istinom koja se neće svakom dopasti, koja neće naići na odobravanje, ali ona je takva i to joj svrha. Istina je tu da boli i da bi nešto iz nje naučili.
Ne želim da trošim reči na fantastičnu glumu, scenario, božanstven način pripovedanja jer “The Tale” je istina koja nam je svima potrebna u trenutku kad žrvu olako žigošemo.
“The Tale” je jedan od najvažnijih filmova o ljudima koji se desio u kinematografiji i ne dozvolite da prođe nezapaženo.
Pročitaj i: