“The Pale Blue Eye” recenzija: Šta uopšte Kristijan Bejl radi ovde?

Cilj gotskog horora nije da prepadne, niti da ostavi doživotne traume, već da obgrli osećajem zebnje, nelagode, neizvesnosti i tragedije. Možda najblistaviji savremeni primer žanrovske odrednice je druga sezona “The Haunting” Majka Flanengena pod nazivom “The Haunting Bly Manor“. Reditelj i scenarista Skot Kuper posle nekoliko pokušaja u biografskim i akcionim dramama (Hostiles, Black Mass) ali i u horor žanru (The Antlers) još uvek je u potrazi za naslovom koji će ga etablirati kao filmskog radnika sa kojim se treba uhvatiti u holivudsko kolo. Kako se ispostavlja i pored zvučnih imena sa kojima je sarađivao – Džoni Dep, Kristijan Bejl i Giljermo Del Toro, na kraju je ispalo da su svi dali dinar da uđu, ali nude 1.000 da izađu iz čočeka u kojih je uvalio. Autor kojem je zalepljena etiketa “težak holivudski prosek” dobio je šestu šansu (ovo je njegov šesti film) u saradnji sa Netflix-om da se konačno pozicionira kao “taj čovek” i to ni manje ni više nego u jednom od najvećih koski od žanrova – gotski horor. Ovo je još jedna u moru situacija kada ni Kristijan Bejl ni Džilijan Anderson ne mogu da spasu nevešti scenario, letagričnu atmosferu i nejasnu strukturu filma.

“The Pale Blue Eye” adaptacija istoimenog romana američkog pisca Luisa Bajarda iz 2003. godine je fiktivni osvrt na početak karijere čoveka kojeg su smatrali začetnikom detektivskog žanra – Edgara Alana Poa. Čuveni pisac poznat po kratkim pričama i poeziji kao centralna ličnost romantizma u filmu Skota Kupera nije zvezda kadra, već levo smetalo koji je začin u svakoj čorbi. On bi da reši veliku misteriju ubistava, naniže romantično-bizarne stihove, ali i da se i pošteno zaplače nad svojom tužnom sudbinom jer čovek kao on u ovom surovom svetu može biti samo meta podsmeha.

Pored brbljivog Edgara koji najviše podseća na karikaturalni lik iz nekog crtanog filma, stoji bivši policijski detektiv i udovac Agustus Lendor. Te ledene zime 1830. godine iz memljive kućice notornog alkoholičara, koji je odustao od života posle gubitka supruge i nestanka ćerke, Vojna njujorška akademija izmamila je Lendora na svež vazduh da reši groteskni slučaj samoubistva, a možda i ubistva jednog od kadeta. Nesrećni momak koji je otišao na neko bolje mesto sa omčom oko vrata, ubrzo posle smrti ostao je i bez srca koje mu je neko nasilno iščupao iz grudi. Sveže otrežnjeni Lendor od prvog pogleda na unakaženo telo postaje sumnjučav, ali ni blizu manično radoznao kao jedan od kadeta iz Vojne akademije – njegovo brbljivo veličanstvo Edgar Alan Po.

Nespojivi duo silom prilika, ali i prilika da se dokažu svako na svom polju, Edgar kao muškarac koji nije nežna pahulja već umni čovek spreman da brani čast, a Lendor kao ekspert u svojoj oblasti koji nije samo lokalni alkos, kreću na put okultizma, misterioznih ubistava i znakova pored puta koji otkrivaju šta se zapravo krije iza iznenadnih i bezbožničkih zločina.

Foto: Netflix

Na papiru narativ smešten u ledeni Njujork pre Njujorka početkom 19. veka u kojem glavnu reč vode ucveljeni detektiv i Edgar Alan Po dok potencijalne sile mraka ili ljudske zlobe haraju hodnicima Vojne akademije zvuči kao fantastičan film za početak godine. I bilo bi tako da ga “sveto trojstvo ubica” komercijalne sedme umetnosti nisu načisto iskasapile.

Film koji se oslanja na odličan izbor glumaca, pre svega Kristijan Bejl, na naučno-fantastičnom nivou se nijedne sekunde nije potrudio na polju karakterizacije likove. Animični i beživotni likovi, naročito lik Bejla (detektiv Lendor) ne daju nikakvu mogućnost da se formira bilo kakav osećaj empatije ili pak antagonizma. Da muka bude veća i sam Kristijan Bejl deluje krajnje nezainteresovano za potpuno praznu i karaterno mrtvu ulogu. Bez obzira na element tragedije koji je temelj ličnosti detektiv Lendora, njegov lik je samo masni-bradati čovek u šeširu koji ulazi i izlazi iz kadra.

Daleko vrcaviji Heri Meling u ulozi Edgara Alana Poa ostaje u domenu karikature zbog prenaglašavanja svakog dijaloga i monologa koji je dobio. Doduše, Heri Meling je gotovo uvek isti lik ma koju god ulogu dobio, pa je divno čudo da ga uopšte bilo ko angažuje.

Foto: Netflix

Druga velika smrt “The Pale Blue Eye” je atmosfera koja “zahvaljujući” scenariju koji se bavi svime samo ne pričom zbog koje je pozvao publiku, razvlači ovu gotsku žvaku na dva sata i 10 minuta bez dinamike i događaja koji bi držali pažnju. Narativ naprosto teče, teče i teče i ne ide nikuda i odjednom se seti da je film misterija, da bi potom naprasno u poslednjih 35 minuta razrešio sve, očisto ruke i otišao kući. Negde na polovini filma ogromna je verovatnoća da ćete zaboraviti o čemu se uopšte radi.

Treći i poslednji ekser u sanduku “The Pale Blue Eye” je strukutra filma. Finale koje je potpuno u skladu sa gotskim hororom i idejom priče nema efekat koji bi trebalo da ima jer način na koji se priča odvija je bolno dosadna. Svi elementi su tu, ali su postrojeni po vrlo pogrešnom redosledu i između su ispunjeni dijalozima koji nisu čak ni alat radnje. Sam bog zna zašto su uopšte tu.

Misterija i gotski horor treblo bi ruku pod ruku da izazvu osećaj napetosti, zaintrigiranosti i na kraju da ostave publiku iznenađenu tragedijom. Jedna tragedija ovde je film Skota Kupera, ali šta u njoj traži Kristijan Bejl? Nije se taj detektiv rodio da reši ovu misteriju.

The Pale Blue Eye
Ocena
2.1
  • Režija
  • Scenario
  • Gluma
  • Atmosfera

Gde gledati?

Netflix

Najčitanije

Pročitaj još