“Moj dragi i ja, ležali smo zajedno ispod tužne vrbe. Ispod nje sada ležim samo ja i tugujem. Tugujemo zajedno vrba i ja, dok mi se dragi ne vrati”.
Uvodne reči koje otvaraju drugo poglavlje serijala “The Haunting” su refleksija centralne teme “Bly Manor”, kao i lice Karle Guđino dok sa setom gleda u sopstveni odraz u kadi prepunoj vode. U prvoj sezoni “Hill House” narator zlokobno je konstatovao da “šta god da je hodalo tom kućom, hodalo je samo”, u drugoj ne plaši se sećanja koja su se nadvila nad vilom koja je donela nesreću, već tuguje, jer ljubav koja je začeta tamo ostala je da uvene, bez nade da će se ikad vratiti.
Gotska ljubavna priča u “Bly Manor” inspirisana sa nekoliko novela i priča Hernija Džejmsa odlazi u potpunom drugačijem smeru nego “Hill House”. Umesto strave, užasa i ukletog doma koji je kao posesivni partner koji ne želi da ga napustite, “Bly Manor” je nesrećno mesto koje je začeto na tragediji i drevnom besu. Nije ga briga da li ćete ostati tu ili ne, samo želi ono što mu je oteto, ali toga više nema, kao što nema dragog kojeg čeka uplakana draga ispod tužne vrbe.
Tragična ljubavna priča prepuna duhova prošlih vremena ispričana je, kao i njen prethodnik, na nelinearan način. Sudbinu junaka pratimo tokom osamdesetih godina, ali da bismo razumeli zašto su ih snašli užasi koji jesu, moraju se otvoriti karte iz prošlosti koje su crne kao i zemlja koja ih je zakopala.
Dobro došli u Bly Manor i sve njene tajne
Pre nego što zakoračim u “Bly Manor” da vas podsetim da je ovo tekst sa svim spojlerima iz druge sezone “The Haunting”, ako niste gledali brzo izađite, završite seriju, pa se vidimo kasnije.
Dama iz jezera
Vajola je pulsirajuće srce ove priče. Pretposlednja epizoda (osma) je povratak u 17. vek i na početak svake tuge koju je izazvala. Krajnje nenamerno, više sopstvenom tvrdoglavošću nego iskonskim zlom koje je krasilo gazdaricu doma.
Vajola i njena sestra posle smrti oca znale su da će bez muškarca njihov dom i sve što je otac izgradio dospeti u pogrešne ruke. Žena koja nije želela da se potčini crkvi i suprugu, kojeg je namenski našla kako bi zadržala dom, bila je posesivac i emotivni manipulator. Vajola je bila gravitacija za sebe. Privlačila je ljude i držala ih u svom polju za lične potrebe.
Jedinu pravu ljubav osetila je kad je dobila ćerku. Još na rođenu upozorila ju je da će biti ljudi koji će želeti da joj oduzmu dom. U čuvenoj sceni sa bebom u naručju Vajola izgovara: “Ti i ja smo mi”.
Ova fraza će se mnogo puta ranije čuti u toku sezone. Izgovara je Piter Kvin svaki put kad želi da zaposedne telo dečaka Majlsa i samo jednom pre nego što presudi prvoj guvernanti i velikoj ljubavi Rebeki.
Bolest koja se uvukla u telo Vajole učinila ju je ljubomornom. Iz inata, iako joj je lekar rekao da joj nije ostalo još mnogo života, živeće samo da njena sestra Perdita ne zauzme njeno mesto i preotme joj muža, a samim tim i dom za koji se borila.
Perdita kojoj se smučila autoritarna Vajola koja je jednom nogom u grobu, ali nikako u njega da uđe, presudila joj je sopstvenim rukama i započela krug u koji će se uvući svi naredni stanari vile.
Ni smrt nije mogla da je smiri jer kako je Vajola rekla svešteniku koji joj je čitao molitvu, misleći da će umreti, – Ja, ne idem nigde. I tako je i bilo.
Vajola je i posle smrti ostala u vili Blaj. Kao utvara zaključana u duhovnom carstvu. Ironično, ali gospodarica vile je odnela sa sobom na onaj svet, tačnije međusvet, svoje bogatstvo, odnosno, haljine, minđuše i dragulje koje je namenila ćerki. Njeno nasledstvo, kovčeg, je spona sa svetovnim carstvom. Vajola u sopstvenom čistilištu preživljava jednu te istu realnost – spava, hoda i čeka da neko otvori vrata.
“Priznala je sebi da je soba san, konstrukt, neka vrsta laži i istine zaostavšitne koju je ostavila”, objašnjava naratorka priče. Posesivna priroda žene koja će kasnije biti poznata kao dama iz jezera nije mogla da se smiri ni na onom svetu sve dok ne bude sigurna da je ono što je ostavila za života ne padne u ruke njene ćerke.
Na njeno iznenađenje vrata sobe u kojoj provodi večnost se otvaraju, ali umesto ćerke vidi svoju sestru. Iz besa jer ju je udavila i nameračila se na njene stvari koje joj nije ostavila dok je bila živa, Vajola joj je iz osvete presudila u klasičnom gotskom stilu. Haljina za koju se hvata Perdita dobija ruke i otolotvorenje u vidu sestre koja će joj reći poslednje zbogom.
Nažalost, za Vajolu nema mira. Tuga i očaj opsedaju njen duh kad otac i ćerka bace njen kovčeg u obližnje jezero. Otac videvši beživotno telo druge supruge, Vajoline sestre, znao je da njegova prva surpuga nije u miru otišla na onaj svet. Kako bi zaštitio ćerku uklonio je kovčeg.
Vajolin duh ne odustaje i svake večeri ustaje iz jezera i posećuje vilu Blaj u nadi da će naći svoju ćerku. Kao što je bila zarobljena u sobi sa unapred određenom rutinom – spavanje, hodanje i čekanje, sada Vajola svake večeri u isto vreme hoda kućom i dolazi na isto mesto u nadi da će videti ćerku.
Dama iz jezera svojom tugom napravila je sopstvenu gravitaciju, kako kaže naratorka “gravitaciju volje” kojom opseda vilu, ali sve i one koji joj se nađu na putu. Oni zajedno sa njom ostaju zauvek u toj kući kao utvare. Kako vreme prolazi gube lik i zaboravljaju ko su bili, samo ih održava tuga u kojoj su zarobljeni. Zato Majls i Flora izmišljaju priče za duhove bez lica kako bi im dali identitet.
Još na početku sezone kuvar Oven, novoj guvrenanti Deni kaže da je okrug Blaj ozloglašen. Oni koji se rode tu, umiru tu.
“Ceo grad je jedan veliki gravitacijski bunar”, kaže Oven.
Kao i Vajola i svi ostali duhovi su zaglavljeni u krugu. Uglavnom krugu sećanja koja se ponavljaju ili konstruisanom životu koji su imali pre smrti. Većina se šeta kroz svoja sećanja, ali se uvek vraćaju na najvažniji momenat u svom životu.
Kućepaziteljka Hana Grous na razgovor sa Ovenom, s tim što je njen krug manje neprijatan nego kod ostalih duhova jer nema nekih velikih kajanja ili krivicu kao drugi, mada će je progoniti sećanja o prevari muža i što nikad nije rekla Ovenu da bi sa njim otišla u Pariz. Rebeka se vraća na scenu u sobi kad se fotografiše sa Piterom u kojoj joj govori da je prelepa, Piter na razgovor sa majkom zavisnicom i priči kako ga je otac seksualno zlostavljao. Kao i Vajola svi traže da se krug prekine i muka reši, ali kao što ona traži ćerku i nikad je ne nađe, tako i oni preživljavaju najgori momenat u životu.
Hana Grous i Piter Kvin
Kako je Hana Grous ostala ostala vidljiva smrtnicima, a Piter ne posle smrti.
Scena koja otkriva kako Vajolin zakon funkcioniše je suočavanje sa smrću. Naime, u sceni u kojoj Vajola hvata Pitera i odvodi ga sa sobom, prvo vidimo gospodina Kvina kako pokušava da uzme lutku koja mu je dala Flora, ali mu izmiče iz ruke da bi je na kraju zgrabio, a potom kad vidi svoje beživotno telo koje vuče po stepeništu dama iz jezera postaje fizički nedostupan za svet živih.
Za razliku od njega Hana nije videla svoju smrt, sve dok je Majls kojeg opseda Piter nije naterao da pogleda u bunar. Hanu od početka sezone opseda pukotina u zidu, a zapravo je pukotina u bunaru poslednja stvar koju je videla pre smrti.
Nesrećna Rebeka Džesel, koja je izmanipulisana od Pitera Kvina, shvata koliko je pogrešila što ga je pustila da postanu “mi” jer ju je udavio u jezeru, a samim tim ih osudio na večni život zajedno. U tragičnoj sceni Rebeka stoji pored jezera i vidi svoje utopljeno telo.
Svako od ovih likova traži ključ, kao što je Vajola tražila ključ za izlaz iz sobe. U drugoj epizodi Majls u katoličkom internatu pre nego što je skočio sa drveta pominje da traži ključ. Naime, Piter Kvin je shvatio da jedino ako opsedne telo živog stvorenja može da napusti vilu. Zato se dečak sablasno ponašao tokom čitave sezone – tražio je da pije alkohol i puši cigarete.
Flora i Majls pošto su bili svedoci ubistva Pitera Kvina i upoznati su sa rutinom dame iz jezera nekoliko puta sprečavaju Deni, guvernantu, da je sretne. Kao u prvoj epizodi kad je “slučajno” zaključaju u ostavu.
Henri
Henrija takođe progoni duh, ali potpuno drugačije vrste. “Bly Manor” duhove ne predstavlja samo u vidu ljudi koji su izgubili živote i maltretiraju žive jer ne mogu da napuste čistilište, već i one sa kojima se suočavaju zavisnici, depresivni i anksiozni ljudi.
Zli Henri je oličenje alkoholičarske prirode junaka i njegove krivice. Grimizni superego ga podseća koliki je propalitet jer je napustio ćerku, izneverio brata i na sve moguće načine izbegavao odgovornost za svoje postupke. Ovo je jedan od boljih prikaza anksiozne prirode čoveka koji često sabotiran od samog sebe sopstvenom traumom.
Deni i zver koja joj je odnela života
“Bly Manor” prikazuje nekoliko vrsta interpersonalnih i emotivnih odnosa. Propuštena šasna i neizgovoreno “volim te” u slučaju Hane i Ovena, ljubav koja nije smela da se desi u slučaju Henrija i Šarlot, posesivna i patološka veza kao posledica porodične traume u slučaju Pitera i Rebeke i na kraju emotivni odnos koji je spreman na sve, čak i kad je svestan da ne može dugo da opstane kao u slučaju Deni i Džejmi.
Poslednja epizoda o guvernanti koja je morala da nastavi dalje sa svojim životom da bi mogla da se otarasi krivice koja je proganjala nakon smrti verenika, u svojoj bezuslovnoj ljubavi dopustila je Vajoli da se useli u njeno telo kako bi spasla Floru.
Za razliku od posesivne dame iz jezera opkoljenoj besom zbog napuštanja, Deni je druga vrsta duše. Provela je deo života u strahu od svoje seksualnosti i krivici što je neko morao da izgubi život zbog njenog straha. Kako bi spasila devojčicu izgovorila je čuveno – ti i ja smo mi i Vajola je dobila novi život.
Deni sada nosi dve duše u svom telu i zato su joj oči različite boje – jedno je plavo, drugo braon. Pošto više nije ljudsko biće već hodajuća tempirana bomba kako ne bi zaboravila ko je, Flora joj daje lutku sa njenim likom kako bi je podsetila ko je kad Vajola preuzme kontrolu nad njom.
Naziv poslednje epizode “The Beast in the Jungle” je naziv novele Henrija Džejmsa u kojoj junak strahuje od užasa koji leži u njemu i čeka da ga iskoristi.
Strah koji opseda junaka novele, goni i Deni koja vremenom postaje svesna da Vajola dolazi po nju. Umesto osvetničkog duha i potrage za nečim što nikad neće naći, Deni nesebično odlazi u Blaj i utapa se u jezeru bez namere da progoni naredne stanare, već da umiri sopstveni duh, ali i duh Vajole koji odlazi u zaborav zajedno sa njom.
Kako na kraju saznajemo kroz čitavu priču nas vodi Džejmi, vrtlarka, koja, kao što kaže u uvodnoj, sceni tuguje pod tužnom vrbom i čeka da se draga vrati. I čeka je, gledajući u odraz u vodi i držeći otvorena vrata svake noći, ali ona nikad neće doći.