“The Black Phone” recenzija: Film koji bi bio ogroman hit da je Netflixu, ali je u bioskopu

Eksplozija neonskih osamdesetih u savremenoj pop kulturi u svojoj suštini se svodi samo na formu voljenih godina, ali ne i suštinu. Deluje da je bilo zabavno, ali da li je zaista tako bilo?

Reditelj Skot Derikson i pisac Džoi Hil (sin Stivena Kinga) u filmskoj adaptaciji kratke priče Kingovog naslednika umesto grandioznog osvrta na prelaz iz sedamdesetih u osamdesete uz klicanje kako su se deca socijalizovala i da u svetu postoji jedno carstvo u kojem caruje drugarstvo, težište su pronašli u sirovom realizmu. Radničko naselje u Denveru 1978. godine neopterećno da li im je dete došlo kući posle škole ili produžilo do druga, pa će kasniti na ručak, daje kontekst onome što nostalgičar potiskuje. Surovo okruženje za decu u predtinejdžerskom dobu ne prolazi bez krvavog batinjanja nasilnika, zlostavljanja, preranog odrastanja, preranih traumatičnih iskustava uz simuliranje komunikacije i stava odraslih jer je to jedini način da se zaštite, svesni da ih niko drugi neće spasiti ako ne sačuvaju sami sebe.

Odjeci udaranja pesnicom u glavu, kapljanja krvi iz lobanje posle makljaže kamenom na trenutak stiša prolazak kombija prepunog crnih balona (Hilovo aludiranje na očev kultni roman “It” i klovna Penivajza). Nečovek na bezdušnom glasu nakon što zaustavi prevozno sredstvo, uputi dve-tri reči nesrećnim dečacima vodi ih sa sobom negde gde ih više niko nikada neće pronaći, niti čuti.

Klinci iz okruga Denver manje su zabrinuti za medijski sepktakl o Hvataču koji odvodi decu u večni mrak jer ih daleko više brine ko će im sledeći iz škole razbucati glavu. Sve masovniji nestanci dečaka umesto da zalede krv u žilama očevima i majkama, najviše tište čuvare reda kojima se ne da ući u trag krvoločnoj ljudskoj zveri.

Nestanak Finija Šoa, dečaka koji je razvio svaku moguću veštinu preživljavanja u neprijateljskom okruženju pre otmice, slomio je duh oca alkoholičara koji je neumorno tukao njega i njegovu sestru Gven svaki put kada bi barem na trenutak nalikovali na njihovu pokojnu majku, a pokrenuo natprirodnu moć devojčice da kroz snove uoči tragove do crne kuće u kojoj dečaci nestaju.

Fini uveren da je njegovo vreme na ovoj planeti isteklo, uveliko je bio spreman da se prepusti mučenju svog sadiste dok ne ispusti poslednji dah u memljivom podrumu, sve dok nije zazvonio telefon u njegovoj tamnici. Glasovi dece koji se ne sećaju svog imena jer je to prvo što zaborave imaju mnogo toga da kažu Finiju i da ga upozore – kako igra sa Hvatačem se odvija.

Igra mačke i miša u natprirodnom trileru u stanju je da nabije tenziju do plafona u trenucima iz kojih naizgled nema izlaza, a opet da razočaravajuće ispusti narativnu loptu baš onda kada bi trebalo nervoznog gledaoca istom da obori sa sedišta.

“The Black Phone” umešan je u oživljavanju nesigurne atmosfere kraja sedamdesetih stilski obojen “industrijsko-socijalističkim” braon i sivim bojama čineći ga autentičnom istorijskom reprezentacijom. Pojava Itan Hoka kao Hvatača sa grozomornom maskom koja se menja kako se menjaju događaji u tamnici i fantastična rediteljska odluka o razgovorima preko crnog telefona koji je “most” između Finija i nečega što racionalan um ne može da shvati su upečatljivi, pa čak i emotivno iscrpljujući element filma. Svaki mamac koji bacaju Derikson i Hil omogućavaju solidnu, teško reći zabavu, ali zabavu do finalne scene.

Čak ni karikaturalna i patetična gluma Džeremija Dejvisa u ulozi Finijevog oca nije toliki kamen spoticanja koliko je preterana linearnost narativa. Adaptacija kratke priče Džoija Hila previše je jednostavna i na kraju se više svodi na klasičan otmičarski triler sa elementima natprirodnog nego na punomasni psihološki horor triler. “The Black Phone” nijednog trena se neće pozabaviti glavnim antagonistom i njegovim motivima predstavljajući Hvatača samo kao zlu kob koja postoji zarad jeze koju stvori kada zakorači u kadar. Okultni elementi sa telefonom na koji se javljaju deca koja su zaboravila svoje ime ili neobične moći Gven, a la Keri, isključivo su u službi narativnog alata za odmotavanje priče, a ne u njenoj funkciji.

Šturost elemenata koji bi mogli “The Black Phone” da dignu na višu lestvicu ipak ga ne čine ni najmanje lošim, naprotiv, čine ga odlično snimljenim, dobro odglumljenim – uglavnom, stilizovanim i atmosferski adekvatnim filmom koji će ljubiteljima žanra sasvim dobro doći. Ono što ga deli od proseka i nečega više su finese i detalji koji bi ga obogatili.

Premijera “Crnog telefona” je mnogo puta odlagana zbog pandemije i konačno je ušao u bioskope od kraja juna. Nema sumnje da je bioskopski hit jer i posle dve nedelje prikazivanja sala je skoro puna, ali je teško se odupreti osećaju da mu je mesto na striming servisu, a ne u bioskopu. Koliko god bili nostalgični prema vremenu kad su filmovi debatovali isključivo u bioskopima, realno je da neki od njih su oduvek bili za striming – a “The Black Phone” bi bio mega hit da je na Netflixu.