“The Batman” recenzija: I šta ćemo sa tobom crni Betmene

Koliko će još moći da se muze Betmenova krava muzara? Koliko je još neophodno adaptacija, spinofova, reimaginacija, reanimacija da bi se konačno desilo nešto drugačije. Ruku na srce, za razliku od prethodnih narativa o osvetniku čiji plašt viori sa vrha kule u Gotamu, ovaj put umesto kempa ili sirovog akcionog žanra, dobili smo noar triler o serijskom ubici.

Nemoguće je pobeći od osećaja da se negde iza površine filma krije inspiracija Finčerovim trilerima i retro holivudskim noarom o opasnom gradu i tihom protagonisti koji bi pre crkao nego napravio grimasu. Jer priča je ona koju u jednu ruku publika dobro poznaje. Ubistvo gradonačelnika, izbori, korupcija, mito, ubistva, sumnjivi podzemni svet, misteriozna poveznica koja važne ljude i čuvare reda dovodi u vezu sa gadnim poslovima od kojeg bi se pošten čovek od sramote upokojio. Tragovi krvi uglednih i ne tako uglednih žrtava ukrašeni su zagonetkama ubice koje se igraju na kartu besomučnih laži u koje su upokojeni umešani.

Izolovani, usamljeni i sve ogorčeniji Brus Vejn / Betmen, koji sve manje voli ono što postaje važan je deo ove političko-policijske misterije. On je nešto poput kičme zločina dok se glave valjaju ulicama Gotama.

Tročasovna blatnjava priča u tri čina u svojoj sušitni je sasvim solidan, neoriginalan ali solidan, noar-triler. Ništa što će razbuktati nervni sistem i raspaliti zantiželju sa pitanjem – u kojem li će smeru se priča nastaviti posle odjavne špice. Slomljena narativna koska koja nikako ne dozvoljava novom Betmenu da se zaleti i poleti je sve ono što čini tri sata filma.

S obzirom na to da se estetika oslanja na misteriozni kišoviti grad, postprodukcija filma je više nego upitna. Svaki kadar podseća na gledanje u zamagljeni retrovizor posle ponoći. Premračni i u akcionoj sceni sa jurnjavom automobila, u kojoj učestvuje Kolin Farel kao Pingvin (doći ću do ove genijalnosti koja je bačena niz vodu), je brljav i jeftin kec iz rukava koji ne čini nikakvu uslugu vizuelnom identitetu filma. Dok su najavni trejleri za film davali naznaku da zlokobni mrak koji grli Gotam nudi raznorazna čudesa, na kraju se ispostavlja da ne nudi ništa osim kadrova koji se jedva razaznaju.

Prateći problem su beživotni likovi i događaji iz kojih je isisan sav mogući život. Kada se pridoda katatonična i uštogljena gluma sa patetično filozofskom naracijom Vejna: “ako se plašiš mraka, mrak će te pojesti” svaki pokušaji investicije u veću priču postaju sve teži i teži zadatak.

Srce se steglo od muke da Kolin Farel kojeg ni rođena majka ne bi prepoznala u maestralnoj i besramno maloj ulozi Pingvina je najboljih pet minuta filma. Sigurno je da će njegovih “pet minuta” u nastavku od četiri i po sata biti daleko veći i važniji, ali uzimajući u obzir da je okružen teškim mrtvilom barem je neko zasijao u ovom mrklom mraku.

Sve je ovde polovično. Karakterizacija je polovična, produkcija je polovična, gluma je polovična, priča je ok, ali opet i nije naročito ok, da je trn u kičmi filma deficit bilo kakve originalnosti ili drugačijeg pristupa. Čekajući tri sata da se desi onaj “aha” momenat nikad se nije desio, čak ni onda kad je razotkrio većinu karti i zašto se maskirani ubica sa samolepljivom trakom u ruci nakačio na našeg junaka koji bi mogao barem jednom da ne bude tako prokleto nesrećno arogantno dosadan.

Uz svu želju i volju da se utone u mračne vode Gotama samo je jedno pitanje ostalo – Šta ćemo sa tobom crni Betmene? Pali svetlo u Gotamu da vidiš šta sve nije u redu.