“Ne lupaj vratima stoko”, “Tako sam ja jednom odgovorila mojoj pokojnoj Milevi, znaš kako mi je zavalila šamaričnu? Još mi zvoni uvo”, “Majci da smara? Nema ručka”, “Deca su vam nezahvalna bića na dve noge”, “U dečjem rečniku ne postoji termin za dobrog roditelja. U najboljem slučaju si davež, smarač, leš”, “Što ne spavam? Spavaću kad me u grob oteraš”, “Roditelji, ne dajte se svojoj deci”. Ove mudre reči izgovorila je Vera Milićević (Seka Sablić) čuvena televizijska majka, po struci psiholog, koje bi svakako pomogle Polu (Martinu Frimenu) ocu na ivici nervnog sloma. Između pokušaja samokontrole da ne viče na decu, njihovog hiperaktivnog stanja, hroničnog umora i pokušaja da ih uspava, nesrećni Pol upada sve dublje i dublje u roditeljku zečiju rupu.
Roditelji uglavnom ne smeju pred drugima da kažu da ih deca nekad dovedu do takvog stepena ludila da im kroz glavu prođe – šta mi je ovo trebalo? Jer deca su ukras bašte, najveća radost i ostale floskule iza koje se krije dihotomija – umro bih za svoje dete… i Verino: “Ne, ona meni ovo namerno radi. Nemoj da me smiruješ sad ću je udaviti kao zeca”.
To nije dete, to je kreten
Pol i Eli su još jedan dokaz da ko god da je rekao da je roditeljstvo ispunjeno ljubavlju, lakoćom i osmesima iz reklama za deterdžent slagao je kao pas. Samo što u ovoj priči jedan pas neprestano laje, a drugi njuška teren i pokušava da izvuče najbolje iz date situacije.
Eli je dobar policajac u ovoj roditeljskoj golgoti. Više je brine povratak odbeglog oca koji se iznenadno uvlači u njen porodični život i život njene dece, nego dečje karakterne bolesti. Pol se svim snagama trudi da bude dobar policajac, ali kad čuje buku u dečijoj sobi svaki put sebi obeća da neće vikati, ali čim se uhvati za kvaku prospe niz psovki i opomena za sina i ćerku koji prolaze kroz najluđu dečiju fazu.
Sin Luk je opterećen idejom da može da im se zapali kuća, a Ejva ima previše pitanja i želi da joj se omiljna priča hiljadu puta pročita u nizu, inače nema spavanja. Simpatični klinci iz pakla su uzrok najkomičnijih momenata koji veoma mirnog i kulturnog Pola pretvaraju u razjarenu životinju čija su usta puna psovki.
Kao što svaki uzrok ima posledicu, tako i Pol ima svoje razloga zašto sve u životu može da manerviše, ali pojedine segmente roditeljstva ne može. Njegovi roditelji se nikad nisu svađali, ali su rešavali problem pasivnom-agresijom i Pol izgleda da nikad nije ni želeo da ima decu koja mu sada ne daju da spava, niti da miruje. To ne znači da ih ne voli ili ne želi jer ih je dobio sa ženom koju obožava.
Bože, kad će da odrastu?
U komičnoj atmosferi pluta doza neprijatnosti jer roditeljstvo je posao koji nema rok trajanja, beneficirani radni staž, penzioni fond, a godišnji odmor je otkazan do daljnjeg.
Serija “Roditelji” (Breeders) prati turbulentan život Pola i Eli iz svih uglova. Od kompletnog užasa što deca odbijaju noćima da legnu u krevet i spavaju, preko retkih ali veoma srećnih zajedničkih momenata, do svakodnevnih problema koji su sastavni deo života.
“Roditelji” u skladu sa očekivano odličnim britanskim smislom za humor ne plaši se igre sa mračnijim i bizarnijim temama unutar porodice. Zahvaljujući Martinu Frimenu i Dejzi Hagard kao dva najempatičnija lika na malim ekranima ikada čitav koncept i čuveno: “Marš u sobu” čini briljantno duhovitim i previše zabavnim za gledanjem – imali decu ili ne, želeli ili ne želeli da budete roditelj.