Koliko me sećanje služi dva puta se desilo da su mi sinapse zakazale, a moždane komore utrnule. Prvi put se desilo na kraju prve godine Gimnazije kad je profesorka hemije htela da me pošalje u avgust. Dobro se sećam potpunog oduzimanja glave kad sam dobio zadatak da izvedem formulu za sumpornu kiselinu, a ispisao sam za sumporastu. Profesorka me je gledala onim pogledom: “Milorade, je l’ ti mene zajebavaš?”. Iako sam znao da treba da piše H2SO4 iz nekog razloga sam gledao u daljinu kao vidovnjak vizualizujući ličnu propast, umesto da se fokusiram na ono što piše na tabli. Srećom, videla je lice beznadežnog slučaja, poslala me na mesto i poklonila nesrećnu dvojku.
Drugi put se desila apsurdna scena slična onima koje se odigravaju u filmu “Under the Silver Lake“. Nakon završenog ispita iz antropologije, bio je esejskog tipa, objavljeni su rezultati. Koleginica, kojoj sam dao da prepisuje od mene, dobila je osmicu, a ja sam pao. Otišao sam na konsultacije da bih video koja je viša sila dovela do toga da mi ime bude ispod crte. Profesorka mi je rekla da je oduševljena onim što je pročitala i da nije skoro videla bolju konkluziju analize dela Džudit Batler, ali da sam pao. Stajao sam, gledao kroz prozor i razmišljao – da li ona mene troluje ili se ovo zaista događa?
Posle filma “Under the Silver Lake” reditelja Dejvida Roberta Mičela osetio sam se kao najtupavija osoba koja hoda ovom planetom i koju neko ozbiljno tripuje. Ništa mi nije bilo jasno, ne znam šta sam gledao i pitao sam se – da li je trebalo nešto da ima smisla? Osećaj da me profesorka iz hemije ponovo ispituje za nesrećnu dvojku se vratio kao neka podmukla bolest. Možda je ipak htela formulu za sumporastu kiselinu?
Gospodin Robert Mičel u indi filmskim krugovima proslavio se ostvarenjem “It Follows“, horor alegorijom o seksualno preonosivim bolestima i neobuzdanoj želji adolescenata da naskoče na bilo šta što ima dve noge, ako prigusti dobar je i gelender.
Vizuelni pripovedač opsednut apstraktnom naracijom jer negira postojanje priče u tri čina, u najnovijem filmu daje novo poimanje i značenje esid tripovima. Svašta se događa, verovatno ima razlog zašto se događa, ali je teško povezati tačkice.
Naš junak Sem je napaljeni voajer koji svakodnevno špijunira žene u komšiluku. Dvogledom svakodnevno analizira golišavu komšinicu iz susedne zgrade koja izvodi ritualni ples bez brusa na terasi sa papagajem (ovo je samo početak svih ludosti koje se događaju), ali on bi najpre da se ogrebe o mlado čeljade koje se šetka pored bazena sa kudravom kucom. Nakon temeljne analize kretanja devojke i informacije gde živi, suptilno se namestio ispred vrata njenog stana. Jedna stvar je vodila drugoj, nisu se smuvali, ali zamalo da se desi. Presrećni Sem sledećeg dana, po dogovoru, pokucao je na vrata stana devojke koju je upoznao, ali ona nije bila tu. Zapravo, ničega nije bilo tu. Sve stvari su nestale. Zbunjeni Sem nakon razgovora sa stanodavcem saznao je da su se potencijalna ljubav njegovog života i cimerke iselile u toku noći. Ko se još bez najave iseli u stana u toku noći? Odlučan u želji da bude sa njom kreće u apsurdnu avanturu pronalaženja devojke.
U međuvremenu ulicama Los Anđelesa šeta psihopata koji ubija pse, Sem je opsednut noir horor stripovima čoveka čiji su zidovi doma ukrašeni otiscima lica poznatih ličnosti, u gradu je najpopularniji bend “Isus i Drakuline neveste” čije pesme imaju sublimirane poruke i gradom vladaju bogataši koji lepe cice odvode u skloništa u kojima je njihova lepota skrivena od plebsa.
Negde između paranoide šizofrenije Sema koji je ubeđen da je svet jedna velika zagonetka, Los Anđelesa koji je predstavljen kao čistilište u kojem nema mesta za deficit talenta i izgleda, i potpunog nedostatka moralnog kompasa likova, film je nafilovan metaforama, alegorijom i signalima kako Holivud funkcioniše.
Žanrovsko preplitanje od satire, apsurdne komedije, horora, misterije, trilera i drame koliko god bilo privlačno u prvih tridesetak minuta postaje sve više zabrinjavajuće, perpleksno, nejasno i na kraju ostavlja utisak da su dva sata i petnaest minuta prošli u pitanju – koji je ovo đavo?
Iako je jasno kao dan da su se glumci ludo zabavili na snimanju i da su uživali u pravljenju potpune psihodelije, pitanje je – da li je ovo film o tome koliko su ljudi nesrećni ako nemaju seks, da li je Mičel hteo nešto da mi kaže, pa se zbunio u između izvođenju formule sumporne i sumporaste kiseline ili naprosto moja inteligencija ne može da preskoči prepreku koju je reditelj postavio.
Zabrinuto gledam kroz prozor jer nemam ocenu za film.