U prvoj epizodi treće sezone “Westworld-a” negde u gužvi na krovu zgrade između uzanih haljina sa dubokim izrezom i ispeglanih odela prolama se zabrinuti glas jednog od zaposlenih u sestrinskoj firmi “Delosa” – “Šta ako je ovo sve simulacija unutar simulacije?“. Posle pobune androida u zabavnom parku i neizbežnog masakra koji je uslovio razvoj svesti, na trenutak je uneo nadu među robotima da opsežna analiza života, mehaničko ponavljanje nesrećnih događaja i sopstvenog postojanja znači da postoji izbor. Prosvetljenje za androida sa veštačkom inteligencijom je smrtni stah za običnog čoveka – jer šta ako je njegov život potpuno van njegove kontrole i šta ako je bolno predvidiva i društveno programirana osoba? Obrt u priči – sve je simulacija unutar simulacije.
Suptilan signal u sceni na korporativnoj proslavi na početku sezone o masovnoj kontroli ljudi se ispostavio kao istinit. Podaci koje je “Delos” sakupljao još u zabavnom parku “Westworld” je služio kao probni eksperiment kako bi se naučili obrasci ponašanja ljudi koji imaju svu slobodu da se iživljavaju i da budu ono što zaista jesu među androidima.
Mini eksperiment postao je megalomanski projekat, svojevrsni digitalni katalog ljudskih sudbina. Da budem precizniji, u skladu sa informacijama o odrastanju, okruženju i potencijalu, predviđaju se životi i drže pod kontrolom, tako da pripadnici nižih ešalona društva, ali i oni koji imaju potencijal ka agresiji ili mentalnim bolestima nikako ne preskoče stepenik na kojem stoje. Životi su im determinisani i određeni. Otrežnjujuća epizoda otkriva svim preostalim stanovnicima sveta, nakon nuklearne katastrofe koja je zbrisala jedan deo Evrope, kako će se završiti njihovi životi i šta je sve pod kontrolom u njihovoj stvarnosti.
Dolores, koja je svojervsni bog, otac i sveti duh androida, tačnije, svaki android je delimično ona jer je prvi uspešan projekat, zapravo nije želela da uništi čovečanstvo, već da ga oslobodi, što mu na kraju dođe na isto.
Koncept masovne kontrole je vrlo mudro konstruisan unutar serije Lise Džon i Džonatana Nolana. Oslanjajući se na mas-medijsku ideju koja je nastala nakon Drugog svetskog rata o ujedinjenju evropskih razorenih zemalja uz pomoć prvog medija koji je bio u skoro svakom domu (televizor) i koncepta poput pesme Evrovizije koja je bila simbol ponovnog početka za nekadašnje neprijatelje, ali i tradicionalnog marketinga o idealnom životu, poput reklamne ideje američke domaćice za vreme Vijetmnamskog rata, formarian je distopijski svet Velikog brata, u kome jedan bata željan uloge boga i boljeg sveta sve nas kontroliše za naše dobro.
U ovu čitavu priču upada Serak (Vensan Kasel) i njegov brat sa idejom o novom svetskom poretku i suprotna struja predvođena Dolores, androidom koja je posle bekstva iz parka se razmnožila u likovima koje je povela sa sobom. Dva opozita predstavljaju novi svet. Naravno, patetično do bola, Dolores je izabrala ljudsko biće da joj pomogne u višem dobru jer ju je poštedeo u parku kad je mogao da je iskoristi. Takoreći, on je pokazao da koristi svoj životni izbor i da nije produkt masovne programirane zablude.
Potpuna konfuzija narativa o Čoveku u crnom, gličevima Šarlot između prave i android verzije, neobjašnjivim super moćima Miv koje koristi kad joj se prohte “Westworld” ne čine tako grandioznim u svojoj ideji o masovnoj manipulaciji.
Čitava treća sezona koja je jasan raskid sa ranijim sezonama je izgubila svoj misteriozni “žuž” (foru). Umesto naučno-fantastične misterije i mozgalice, postala je dominatna akcija i to ne baš dobra smeštena u distopijsku zavereničku atmosferu. Većina akcionih koreografija izgleda kao “žnj” produkcija ako seriju stavljamo rame uz rame sa akcionim bogovia u poslednjih desetak godina. Nit dobro izgledaju, nit su napete – duplo golo.
Generalni “njah” efekat je posledica ne baš preterano dobro realizovane priče. Iako je bilo vrlo jasno kuda će priča da ide sa idejom svesti i životnog determinizma, patetično-emotivni narativ sa Miv i Dolores u finalu i efekat “mnogo smo opasni u borbi za slobodan život” je osuđen na prevrtanje očima.
Ideja kao ideja je odlična, mnogo bolje realizovana u seriji “Devs”, ali je prepuna rupa, slepih ulica i priča koje nisu preterano zanimljive. Narativ Arona Pola i njegovog lika građevinca i vojnog veterana je bolna dosada koja nijednog trenutka nije mogla da ostvari bilo kakvu konekciju sa ostatkom priče.
Treća sezona “Westworld-a” je kao dobar program, ali prepun bagova, pa se čeka apdejt. Do tada uvek možemo da se setimo prve sezone i da zaključimo da je nekad bilo lepo.
Treća sezona Westworld
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
Divlji “Westworld” ima divlje i bujajuće ideje koje nikako da mirno legnu sa postojećim narativom koji se konstatno opire kontroli i odvodi celokupnu priču u previdivom pravcu, što je loše, jer u prvoj sezoni ništa nije bilo predvidivo.
volim
- vizuelni identitet
- megalomanske ideje
- koncept masovne kontrole
Ne volim
- osrednja egzekucija ideje
- sklonost kliše ekspoziciji priče
- umorni i površni dijalozi
- atmosfera koja više nije toliko primamljiva