Film “Soul”: Kako je postao jedan od najvažnijih ostvarenja današnjice

Da li zvuči bilo šta od ovog poznato?

Društvo nas je u mnoge stvari ubedilo. U potrebu za redom, normativnom i za smislom života. Nije ni čudo zašto su ljudi potpuno izgubljeni tražeći svoje mesto pod ovim ogromnim krovom zvanim planeta.

Ruku na srce, naša stvarnost sve više podseća na rijaliti takmičenje X-Faktor. Kao neki beskonačni red prepun kandidata koji brišu suze pred kamerom jer znaju šta je njihova iskra, njihova životna varnica, a drugi im ne daju da sijaju. Zato su i došli, da pokažu svetu da će ostaviti trag.

Nisu krivi ovi što stoje u redu, oni samo rade ono što misle da će njihovom životu konačno dati smisao. Uostalom, svet oko nas je postao jedno velike dečje igralište na kojem su deca počela vrlo ozbiljno da shvataju sebe. Uz, sad već, neizbežne čuvene fraze – da ti ja nešto objasnim, da ti ja nešto kažem, sad ćeš ti da vidiš jer ne znaš ti, ja znam. Ja, ja, ja. Na početku i na kraju ja.

Negde između “moje visoko guzičnastvo ja” i “da ti nešto objasnim”, lebdi jedna nepodnošljiva životna praznina stimulisana “iskrom” koja se pominje u animiranom filmu Pita Doktera. Očajni samo ako ne uspemo jer društvo ne voli gubitnike, a sa neuspehom iskrica pada u bezdan. Zato sa izvesnom dozom odboja i lažne empatije gledamo na ljude sa mentalnim problemima – gubitnici surovog društva i dobro je da to nisam ja, jer moja iskra će zasijati.

Naš junak Džo Gardner nije sebičan, nije sujetan, ali već postaje očajan u želji da njegova ideja iskre zasija. Nije mu dovoljno što je dirigent školskog benda, on je siguran da će kao džez pijanista konačno dobiti ono što tako želi – životni smisao. Neko bi rekao – pa, da, od života se uvek mora tražiti više i bolje. Onda, kakve li božanske ironije, Džon je poginuo dan pre svog velikog koncerta u kultnom lokalnom džez klubu. Šansa koja se pruža jednom u životu, ali je više nema.

I sad je negde između ideje života i metafizike, okružen arhitektama života koji ne vide ništa strašno u tome što više nije ovde, nego tamo. Imao je svoje vreme i ono je isteklo. Džo, ovog puta neće “ne” prihvatiti kao odgovor i učiniće sve da se vrati u svetovni život jer iskra zasijati mora.

“Soul” je za Holivud šokantna dekonstrukcija ideje da život mora da ima simisao i ono najbitnije, ni najmanje nije bitno ako ništa spektakularno nismo ostavili za sobom. Jer posle svih buna na Dahije, promena, prevrata, ideja manje ili više genijalnih, čovek je samo jedna nebitna čestica u kosmosu. Tu je i više nije tu. Sećanja, dobra i loša, na dobre i loše ljude, vremenom izblede.

Kult sopstvene ličnosti i kompleks više vrednosti nemaju pokriće jer ljudi zaboravljaju da nisu džinovske kornjače sa Galapagosa koje će živeti 250 godina. Ali, na nešto ih treba s vremena na vreme podsetiti – vreme koje su dobili ovde i u ovom vremenu, pukom slučajnošću, takoreći statističkom greškom, ne treba rabiti. Ne čudi nimalo zašto oni koji su imali blizak susret sa neizlečivim bolestima ili njegovim mračnim veličanstvom smrću, skloni su ideji – danas za sutra jer ako sutra ne osvane, barem je bilo dobro dok sam bio tu.

“Soul” je podsetnik da nemamo mnogo vremena da jurimo neuhvatljive snove, strahujemo ili osećamo sram što su nas ljudi odbili, odbacili, omalovažili, ignorisali ili se ne slagali sa nama, ali zato imamo vremena da živimo.