Nikolas Kejdž i prase. Zvuči kao početak vica, iako ne ostaje baš mnogo prostora za smeh kada se akteri poklone i zavesa spusti u filmu Majkla Sarnoskog. Nema velikog obrta, nema čak ni grandioznog prosvetljenja, pa ni harizmatične alegorije koja počiva ispod blatnjave, a boga mi i krvave površne priče o jednom prasetu. Ciničan kez skinut mi je sa oba lica kada se putovanje Robina Felda (Nikolas Kejdž) približilo melanholičnom kraju. Počelo je neubedljivom grimasom, razrađivalo se podignutim obrvama i povremenim smehom, a završilo se sa osećajem brige – šta se to desilo Robinu Feldu?
Rob i njegova miljenica, dlakavo prase, daleko od očiju i bilo kakvog sujetnog i kompetativnog kapitalističkog sveta imaju samo jedan zadatak – da uživaju čarima netaknute prirode koja ih okružuje, nedeljno opslužujući tartufima sitnu biznis zverku, Amira (Aleks Vulf). Skupocene gljive kao najtraženija roba u višim restoranskim ešalonima, gospodina Felda i poveću groktavu životinju održavaju na ivici ekzistencije jer usamljenik osim nekoliko konzervi, sitnih potrepština i velikih alkalnih baterija nema drugih želja. Zapravo, sve što ima je umiljato prase. Ono voli njega, on je patološki vezan za nju i sve drugo je, po rečima Robina, nerealno.
Nadrealni koncept života koji je odmahnuo rukom i istom izbrisao sve što sa sobom nosi konzumerizam je antiteza zavisnosti i opsesije modernim svetom, koji, kako lepo kaže Robin, nije realan. Ali, u njegovoj realnosti je ljubav prema jednoj životnji više nego stvarna i zdravorazumska. Možda zato što mu je samo ona ostala.
Prva pomisao da “Pig” neće maknuti dalje od društvene izolacije i života sa gudom koja sita i zadovoljna grokće, poništena je kada su jedne večeri provalnici otuđili ono što Robin ne želi niko da mu otme – prase. Iako je cinično srce poželelo da priča krene u smeru osvetničkog akcionog žanra, a la “John Wick”, u kojem će besni Kejdž pucati iz AK-47, urlajući: “Gde je moje prase?”, iznenađujuće otvorio se put povremeno bizarnoj karakternoj drami, povremeno crnoj-komediji i na kraju krajeva priči o pomirenju sa ironičnom besmislenošću života, kao i njegovom konačnošću.
“Pig” je pored svih svojih rediteljskih i montažerskih finesa, maestralne glume Nikolasa Kejdža i Aleksa Vulfa kao Amira, božanstvena ironija. Prase jeste prase, ali umesto praseta reditelj je mogao da izabere bilo koju drugu životnju ili čak mobilni telefon koji junak manično i opsesivno ne želi da pusti. Otimanje totema iz ruku ili voljenog objekta, doveo bi do trajnog gneva i potrebe da sve bude kao što je nekada bilo. Kao što ni dete ne želi da se odvoji od svoje omiljene igračke, ali svemu pre ili kasnije mora doći kraj.
Na tom putu u suludoj želji da vrati prase, Feld i Amir imaće svašta da nauče, što ne znači da će išta naučiti jer više nije pitanje šta će biti, već šta se desilo Robinu, pa je prase postalo centar njegovog života.
Film "Pig"
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“Pig” daleko je od scenarijskog savršenstva zbog nedovršenih i nerazrađenih elemenata priče koji su više tu da izazovu čuđenje, nego što imaju neku preteranu svrhu. Ironična i nadrealna priroda narativa može biti vrlo intrigantna tema za debatovanje – šta je naše prase i zašto ga tako umilno gledamo?