Film “Cold War” je so na ranu, prebrzo oduzet život, falš nota u savršenoj harmoniji

Na kraju ne ostane mnogo od života. Slike da nas podsete da smo bili srećni, da smo bili nesrećni, sećanja na dobre, sećanja na loše trenutke i pesme koje su se menjale kako su godine prolazile. Neke više ne želimo da čujemo, nekima se rado vraćamo, a neke su se promenile. Promenile su se na bolje jer nas podsećaju na ono bolje ili na gore jer više ne zvuče kao nekada. Muzika u filmu “Cold War” poljskog reditelja Pavela Pavlikovskog menja se kao agregatno stanje vode – od ledene koja je toliko odbojna da nam se koža ježi, do mlake i pogodne da potopimo celo telo, pa do prokuvale i plitke u užarenom loncu da ostaju opekotine.

Pavlikovski je “Cold War” posvetio roditeljima jer za života nikad nije upoznao karaktere koji su toliko snažni i predivni kao jedinke, ali u paru – nikad prolazeća katastrofa. Poput starog albuma sa slikama odmotavaće se život Viktora i Zuzane i njihovog trubulentnog života u periodu od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do Hladnog rata. Kao što se političko-društevno-kulturna klima menjala, tako su se i dva života, željna slobode daleko od Staljinovih stega, očekivane kulturne aproprijacije i žičane nacionalističke ograde, pretvorila u nedefinisani odraz u slomljenom ogledalu. U begu od neželjnog života, postali su sve ono od čega su bežali.

Monohromni stil pripovedanja provlači nas kroz poljske zaseoke 1949. godine u kojima Viktor, muzičar i dirigent, i njegova pomoćnica Irena traže muzičke i pevačke talente. Cilj je da okupe mlade ljude koji bi podsetili i predstavili folklorne korene unesrećnoj naciji zemlje uništene ratom.

Drčna, večito tužna i odsutna Zuzana je prijatan trn u Viktorovom oku. Iako je na uslovnoj kazni jer je ubila oca ili kako ona kaže: “Ušao je u moj krevet jer je mislio da sam moja majka, ali nožem sam ga podsetila da nisam ona” ambiciozna devojka postaje glavna atrakcija folklornog programa koji će obići čitavu Poljsku. Sa interesovanjem vlasti i Staljinovom vladavinom, predlog ministra koji je spreman da sponzoriše ansambl i pošalje ih na evropsku turneju je gorka pilula koju kreatori projekta Irena i Viktor ne žele da progutaju. Pasivno-agresivno insistiranje da se u program ubace pesme u slavu Staljina sa nacionalističko-komunističkom pozlatom je bio signal za Viktora da je vreme da pobegne od života za koji se nije borio.

Beg u Francusku i nada da će njegov voljeni trn u oku poći sa njim izazvao je samo još više žuljanja i nadolazećih problema koji kao u grčkoj tragediji se ciklično ponavaljaju i vuku sve do grokog kraja.

Neprijatnu tišinu u “Cold War” često preseca muzika. Od folklornih nota specifičnih za poljske krajeve, pa do jugoslovenskih kao što je “Svilen konac“, preko džeza, soula, pa sve do popularne muzike šezdesetih. Svaka numera vedri i oblači crno-beli 4:3 aspect-ratio i opisuje društveno, političko, ali i psihološko stanje glavnih aktera.

Situaciona drama ne funkcioniše kao film, već kao album sa sećanjima. Prenaglašeno dinamičko kretanje radnje koja preleće sa godinu na godinu, sa događaja na događaj, sa situacije na situaciju funkcioniše poput ubrzanih slika života koji se gasi pred očima.

Kad “Cold War” ne zna šta da kaže, najčešće muzikom podvlači ono što ne ume reći, akcentujući Zuzaninu oholost i Viktorovu hladnoću.

Retki trenuci sreće kao luksuzno dobro su neuobičajena stanja koja su pred sam kraj najbolji podsetnik koliko sebi previše dajemo za pravo da budemo nesrećni.

“Cold War” je remek delo koje nema nameru da vam se dopadne niti mu je želja da vam se dodvori. On je to što jeste i on je upravo takav kakav jeste – jer šta je drugo život nego hladni rat za kojim na kraju žalimo što nije bio ispunjen vatrom već monohromnim stilom koji se gasi.

Prati Dedu na ↓

Pročitaj još

Najčitanije

Film "Cold War" je so na ranu, prebrzo oduzet život, falš nota u savršenoj harmoniji"Cold War" je luksuz koji svako sebi treba da obezbedi jer u svakom frejmu, pesmi i kadru dozvoljava najveći životni luksuz - da budemo nesrećni.