Film “Black Bear”: Moj omiljeni film ove godine

“Zar te majka nije naučila da kuvaš?”, upita Bler, vidno uznemirena trudnica koja više ne može da podnese sitne varnice i male signale koji divljaju u vazduhu između dečka koji joj je napravio dete i njihove gošće. “Moja majka je umrla. Kučka je pala ispred mene mrtva”, odgovara Alison. Upravo ovde u ovoj sceni počiva jedan od najneprijatnijih i najkomičnijih momenata “Black Bear” zahvaljujući Obri Plazi. Hirurška preciznost i hladnoća kojom glumica seče dijaloge kroz čitav film ostavljaju osećaj vanvremenskog nemira, jer nije samo pitanje šta je uradila ili šta se desilo sa Alison, pitanje je – šta je od svega izgovorenog istina, a šta laž?

Film reditelja i scenariste Lorensa Majkla Levina u svojoj suštini je veoma jednostavan jer mu temelji počivaju na bazničnim ljudskim emocijama i mudrom prepričavanju nedostojanstvenih poteza na koje su ljudi iz filmske industrije spremni da urade zarad finaliziranja proizvoda. Emotivno nabijen i besramno duhovit drugi deo filma jako podseća na intervju koji je dala Nikol Kidman za “Hollywood Reporter” u emisiji “Roundtables”. Glumica se prisetila neopisivog besa koji je pratio sve do porodične kuće nakon snimanja scene zlostavljanja i seksa u seriji “Big Little Lies“. Kidman u seriji tumači lik Selest, žrtvu porodičnog nasilja i žrtvu Stokholmskog sindroma.

“Žan Mark Vale (reditelj) pokrio me je peškirom jer sam ostala da ležim nepomično nakon što je rekao ‘rez’. Osećala sam se posramljeno i degradirano jer moj lik ostaje na podu psihički uništen u donjem vešu. Žan Mark je tip reditelja kod koga nema grljenja i banalizacije emocija. Kad je nešto dobro ispalo, ma koliko god bilo mučno za snimanje, kaže – super i nastavljamo dalje. Ali, bila sam tako besna zbog onog što joj se desilo. Kad sam došla kući prozor sam razbila ciglom. Nije mi bilo dovoljno, pa sam bacila još jednu ciglu“. 

Nemam nameru da otkrijem u kakvoj su vezi “Black Bear” i Nikol Kidman, ali postoji konac koji obmotava fiktivni narativ i deo intervjua. 

Lorensov film iako suštinski jednostavan jako ga je teško opisati u vidu osnovne premise bez spojlera i još teže u potpunosti razumeti kad otkuca odjavna špica. Neobična struktura filma i još neobičniji i pomalo šokantan obrt koji smešten tačno na polovini služe najvažnijoj narativnoj svrsi – ko je Alison?

Alison je scenaristkinja i rediteljka. Bila je glumica, ali ne voli da se priseća karijere koju je ostavila za sobom. Tu i tamo voli da baci mrvu profesionalne prošlosti uz namig da je bila teška za saradnju. Mada, u njenoj priči sve ide uz barem jedan namig. Koje god teme da se dotakne ne može da pobegne od ozbiljnosti pristupa istoj, dok joj se brk smeje. Ponekad ide toliko daleko u opisivanju detalja da bi svako ko ima barem tri čitave daske u glavi rekao da govori istinu ili možda ipak ne. 

Previše je mudra za sopstveno dobro, pa će domaćine izolovane kuće u šumi u koju je došla kako bi pronašla trenutak mira i ideju za novi film, bacati u vatru serviranjem i povlačenjem priče da ima muža, pa da nema muža, da je feminstkinja, ali bi da nađe muškarca koji će da je zarobi, da joj je majka umrla pred očima, da je majka živa da življa ne može biti i da je kučka, i da ne zna ništa da radi od kućnih poslova. Bler i Gejb gošću posmatraju kao vanzemaljca koji je ni od kuda sleteo u njihov dom. Bler na odstojanju sa zadrškom jer joj se evidentno Alison ne dopada, a Gejb sa nepristojnom bliskošću. Par možda očekuje dete, ali im odnos šeta na ivici noža. Ne mogu da se suzdrže u prepirkama pred Alison i spremni su da najhladnije oružje povuku zbog najmanje sitnice. 

Patološki odnos u kojem obe strane manipulišu jedna drugom, imaju još jedan problem – Alison. Koja je daleko od gošće i nemog posmatrača jer najviše voli da doda ulje na vatru suptilnim komentarima. Vrcavi jezik i jedna loša odluka su benzin koji će priču “Black Bear” ubaciti u pogon i to u priču koja se najmanje očekuje. 

Lorenosovo delo je podeljeno u dva čina, umesto u tri (uvod, razrada, zaključak) kako bog zapoveda, pa će finalni minut delovati kao iznenadni prekid i nedovršen narativ. Nesvakidašnja odluka da prekine onda kad je najzanimljivije je najjači aspekt “Black Bear” jer uvlači posmatrača u neprijatnu situaciju, istovremeno ostavljajući prostor za neverovatne komične elemente iz kojih ne želi da izađe. Međutim, odsustvo finala nije konstruisano sa namerom da se otvori debata šta se dogodilo, već šta je bilo istina, a šta nije istina. Narativ bez strukture uglavnom služi za zbunjivanje, ali putokaz ovog puta nije nije usmeren na tok priče, već na put kojim idu njeni likovi. 

“Black Bear” je ispričan u prvom i drugom činu na potpuno drugačiji način, ali suština mu je ista. Ko su zaista ovi ljudi, čega se toliko plaše, zašto rade tako grozne stvari i zašto Obri Plaza kao Alison na početku filma sedi na pristaništu okružena maglom?  

Maestalan scenario i glumački trio Obri Plaza, Kristofer Abot i Sara Godon učiniće sve da ih zavolite ili zamrzite do kosti.  

“Black Bear” u svojoj suštini jeste film koji je najbliži životnom iskustvu reditelja Lorensa Majkla Levina i ovo jeste njegova lična priča i lični problem. Ali, kao i svaka ispovest, možda profesionalno nije bliska, ali je i te kako univerzalna.