Film “Barbarian” recenzija: Prvo me je istraumirao, a onda naterao da se smejem ko budala

“Barbarian” reditelja i scenariste Zeka Kregera je duplo zadovoljstvo, dve priče u jednoj, sa budžetom od tri i po dinara i fantastičnom glumačkom postavom. Ne događa se tako često da horor-misterija u limitiranim finansijskim uslovima ima šmek visokobudžetnog ostvarenja, pre svega zahvaljujući kreativnim kompozicijama kadra i montažom koja vešto prikriva manjak sredstava, a opet uspeva da već u prvoj sceni nakostreši svaku dlaku na leđima. Ruku na srce dve strane novčića, dva narativa, svaki ponaosob ima svojih manjkavosti i komičnih traljavosti, ali na kraju večeri, kada konačno zora zarudi i srce od muke zagudi, “Barbarian” uradio je svoj posao i rekao je šta je imao – svideo se nekom ili ne.

Usred najmračnije kišovite oktobarske noći u naselju Brajtmur (Detroit), Tes (Geogrina Kembel) nije mogla da dočeka čistu posteljinu, krevet i miran san posle duge vožnje. Umesto vrtoglavog pada na njegovo veličanstvo – dušek, u naizgled simpatičnoj kućici koju je rezervisala pre mesec dana, već je neko spavao u krvavo plaćenom krevetu i uveliko je jeo njenu kašu. Kit (Bil Skarsgard) isprva neprijatan, a potom navalentno sumnjičav momak čija se rezervacija poklopila sa Tesinom, kada je bolje osmotrio junakinju priče na svaki mogući način pokušao je da je ubedi da je bolje za nju da ostane sa njim, nego da tumara napuštenim delom grada. Šta smo rekli? Nema silaženja u podrum i pusti Skarsgarda u tri lepe…

Da li treba da kažem da je neko dozivao iz podruma? Da li treba da kažem da je Tesa sišla u podrum? Da li treba da kažem da nije našla nijednog glodara? Koliko puta treba da ponovimo? Pitam?

Grotesknu, klaustrofobičnu i beskrajno jezivu prvu polovinu filma u najnapetijem trenutku preseca paralelna priča Ej Džeja (Džastin Long). Novokomponovana zvezda striming servisa sa nekoliko ubogih nekretnina kupljenih iz obesti i optužbom za seksualno zlostavljanje napušta sunačni Los Anđeles ne bi li našao trenutak mira u “lepršavoj” kućici koju nije znao ni da poseduje. Tako je – kuća u Brajtmuru.

Dve priče, obe o borbi za preživljavanja spajaju se u treću, noseću priču na čijim temeljima počiva zloglasna zidina u ulici Barberi 476.

Za razliku od Tesinog životnog horora, Ej Džejev narativ obojen je crnim-humorom, ali sa prokletom pozlatom užasa koji je počinio pre nego što je pobegao u Brajtmur. Horor priča sa retkim komičnim doskočicama je daleko od alegorijskog ili metaforičnog pripovedanja. Ekspozicija priče otkriva glavnu temu “Barbarian” suptilno akcentujući šta zapravo znači biti “varvarin u savremenom dobu”. Kada se Tesini i Ej Džejevi putevi ukrste biće jasno kao usred bistre zimske zore ko je varvarin, a ko je naivčina koja silazi u podrum i za pogrešan potez biva proglašen krivim.

“Barbarian”, specifično za horor žanr, pati od upitnih scenarijskih odluka – neko mora da napravi glupost kako bi priča bila stavljena u pogon. Ako se zažmuri na višedecenijski kliše iz kazana strave i užasa i dopusti se filmu Zeka Kregera da se zabavlja, ponekad i na sopstveni račun, dobijaju se iznenađujuće zabavnih 100 minuta filma.

“Barbarian” uspeo je da učini da od užasavajuće tenzije i razgovora sa televizorom i likovima koji te ne čuju uz neizbežno: “Izlazi bre napolje!”, preveze me do samozadovoljnog osmeha i opaske: “Ok, boleščino, jasno mi je šta radiš” – i meni je to dovoljno.