Svaki put kad Duška Vučinić izgovori: “Prestižno evropsko muzičko takmičenje”, umre jedan crni daždevnjak ili neka druga ugrožena životinjska vrsta u Srbiji. Kad smo kod prestižne Evrovizije, evo jedne simpatične igre – da li možete da otpevate jedan refren bilo koje pesme od sinoć? Ne? Niko? Duška? Ok, molim za minut šutnje.
Kad bi se kažnjavao nivo dosade televizijskog programa Evrovizija bi dobila električnu stolicu. Mada, kad malo bolje razmislim posle poteza predstavnika Islanda u toku glasanja ne bi me začudilo da ih sledeći put kamenuju na ulicama Tel Aviva, ukoliko ponovo zakorače na izraelsko tle. Dakle, smrtan ishod – životni ili od dosade je siguran.
Ukoliko ste živeli svoj život daleko od društvenih mreža ili ste prekriveni čaršafom elitizma, ja to smeće ne gledam, onda vam je ovogodišnja Evrovizija promakla. Šteta, naučili biste par važnih lekcija o savremenom društvu, hiperprodukciji i Evropi.
Da počnemo od Evrope.
Nekada davno razorena Evropa posle Drugog svetskog rata iskoristila je televiziju kao novu tehnološku platformu da ujedini unesrećene zemlje u svojim domovima pesmom. Jer pesma nas je održala i njojzi hvala. Ali, znate kako kažu – put do pakla je popločan dobrim namerama.
Sebična ljudska priroda i potreba za dominacijom oteli su se kontroli, pa je naivno muzičko takmičenje postalo žrtva političke, ekonomske i društvene manipulacije. Pobede su se nameštale, glasovi raspoređivali po prinicpu – ko će kome nego svoj svome, a onda je došao uticaj neokapitalizma i neoliberalizma sa zapada. Tradicionalno-patrijarhalno zatrovane zemlje teško su podnele cirkuske predstava na Evroviziji koje se vode pod parolom jednakosti, ravnopravnosti, ujedinjenja itd. Svemu dodatno doprinosi kičerajski banalni pristup koji ozbiljne teme pretvara u najgoru moguću sprdnju.
Kad pomislite da je najgora stvar koja može da se dogodi drag queen sa bradom, brzinom svetlosti Evropu podseti Izrael da postoji mnogo gora stvar od muškarca koji oseća da je u pogrešnom telu.
Pod parolom – ljubav na kraju pobeđuje, koju prati šareni refren neke vesele pesmičice sa Malte, muškarci, žene i deca gube svoje živote u Palestini od miroljubive izraelske ruke.
Banalizacija ljudskih prava doživela je svoj vrhunac prethodne večeri. Ozbiljna politička situacija između Izraela i Palestine i apel uglednih magazina poput “The Guardian” i “Aljazeera” da se takmičenje ne održi zbog nasilja koje vrši zemlja domaćin ovogodišnje Evrovizije, pali su u senku jedne nekad poznate svetske pevačice koja je odavno trebalo da se penzioniše i političkog ispada predstavnika Islanda.
Škotski muzičar Bobi Galespi, frontmen Primal Scream, nazvao je Madonu “prostitutkom” koja bi i decu prodala za novac. Žena koja je tako veliki zaštitnik ljudskih prava uz neizbežnu parolu misice – mir u svetu, nastupila je za novac i pljunula po ko zna koji put sebi u lice.
Da, muka bude još veća, njeni igrači su na leđima imali zastave Palestine i Izraela i grlili su se. Njena politička poruka je bila nevidljiva od amaterskih falš tonova zbog kojih su krvarile uši širom Evrope. Naprosto, gospođa je trebalo da ostane kod kuće i da leči reumu jer više nikoga ne zanima šta ima da kaže, a pogotovo nikoga ne zanima njeno pevanje. Uostalom, ko ju je nagovorio da otvori usta koja ionako ne može da otvori od botoksa.
Madona, samo idi kući i ne vraćaj se.
I na kraju predstavnici Islanda sa numerom u kojoj pevaju – da će mržnja preovladati Evropom, sa blagim smeškom su izneli zastavu Palestine u toku glasanja. Publika je pobesnela, voditelji su progutali knedlu, a onda je Duška izdominirala.
Slušajte, Duška Vučinić je tok misli prosečnog gledaoca Evrovizije. Ono što bismo mi rekli ona je u prenosu izgovorila. Da nije nje ovo takmičenje bi bilo dramatično dosadno.
A, da je l sam pomenuo da je u nedavnom napadu na Palestinu poginulo 23 ljudi, među kojima su bili deca i trudnice? E, pa, da. Toliko o velikoj evropskoj porodici ljubavi i razumevanju. Kakva crna ljudska prava nismo još odmakli od Tomasa Hobsa i “čovek je čoveku vuk”.