Majka uvek misli na svoje dete, iako bi Aksentije Topalović iz Maratonaca rekao: “Koje dete, to je kreten”. Ali, jedna je majka tačka com je kao stvorena da brine i da se pita – da li mu je hladno, da li je gladan, da li je žedan, da li ima novca, da li je došao / la kući dok ja vampirišem celu noć. Banalne sumnje dobijaju potpuno drugačiji oblik kad je dete zaista u problemu. Umesto brige o hladnim nogama i tankim čarapama, majke se obično pretvaraju u ratnicu-zaštitnicu spremne i da poginuo samo da ono što su za sobom ostavile nastavi dalje da udiše vazduh. Nekada ni oklop, ni živi zid nisu dovoljni da se nečiji život spase jer je taj brod odavno otplovio.
Holi Burns (Džulija Roberts) na papiru bi trebalo da bude bezbrižna majka. Četvoro dece, doduše dva braka – niko nije savršen, suprug koji pruža podršku i kuća izolovana od grada. Samo što u domu porodice Burns već neko vreme ne živi Ben. Najstariji sin Holi Burns posle tri uništena porodična božićna okupljanja, opasnog stadijuma bolesti zavisnosti koje su ga jednom nogom spakovale u sanduk sa pozlaćenim ručkama i neumoljiva potreba za autodestrukcijom nekoliko godina bezuspešno luta od jednog rehabilitacionog centra do drugog.
Holi je jako želela da vidi svog sina koji je dan pred Božić proslavljao 70 dana bez narkotika, iako je rečeno da povratak u porodičnu kuću može da bude okidač i povratak na staro. Majka kao i svaka majka kad je po povratku iz crkve sa troje dece videla na kućnom pragu svog prvenca, ma koliko god želela da ga vrati u centar za odvikvanje i pored prekih pogleda supruga i starije ćerke, pravila se kao da je sve u savršenom redu. Njen sin je zdrav ili barem ona tako misli.
Ben se nije vratio da bi video svoju porodicu, iako je spremio priču koja pije vodu samo u očima Holi, već će njegov dolazak ugroziti Burnsove na još gori način nego u slučaju prethodnih Božića.
“Ben is Back” kao tipični predstavnik situacionog žanra prati 24 sata života porodice Burns. Nema vraćanja unazad i nema podsetnika šta je sve prethodilo događajima koji će se odigrati. Svedočenje posledicama greške lekara koji nikad nije snosio odgovornost za Benovu zavisnost, očaja majke koja postaje svesna šta njen sin želi i vodi ga na groblje da izabere parcelu gde želi da ga sahrani i suočavanje sa životom koji je uz sve nade osuđen na propast u svojoj srži je emotivna kičma priče čiji pomoćni organi su odavno otkazali.
“Ben is Back”, kao i prethodnik “Beautiful Boy” najbolje funkcioniše iz ugla priče roditelja, pre svega zahvaljujući glumi Džulije Roberts koja jedino proklizava kad i njen partner na velikom platnu Lukas Hedžis (Ben) počne da se glumački lomi kao tanka grana. Roditeljska agonija, očaj i neretko nada bez pokrića su verodostojan prikaz majke za koju nikad ne važi “ne”. Ali, kad scenario krene da prevozi naraciju do druge obale dolazi uragan koji lomi sve pred sobom.
Neobičan narativni okidač koji deluje jako banalno i jako plitko, a treba da odvede priču do emotivnog finala, je odbojan i potpuno tematski promašen. Iako prva posmisao je – kako se tačno neko na ovo odlučio, vrlo lako problem postaje vidljiv. Prikaz mlade osobe koja pati od bolesti zavisnost je standardno odrađena i otaljana. Nema geneze problema, nema strukture, on je naprosto propali narkoman – tačka.
Stigma koja se vuče za ljudima koji su zavisnici od narkotika i alkohola najčešće se definiše kao “svojevoljna odluka” ili izbor za autodestrukcijom, bez uzimanja u obzir faktora koji su doveli do stanja ili psihološke predispozicije za manjkom ljubavi prema sebi.
“Ben is Back” koliko god se trudio da voli sebe pravi početničke greške koje su bolne za gledanje, naročito gluma Lukasa Hedžisa koja je često nepodnošljivo loša. Film koji treba da crpi snagu iz emaptije gledaoca izaziva suprotan efekat i pored jako dobro formulisanog lika majke i priče o životu koji je uništen njenom detetu, ali i njoj.