Kraj ko kraj, niko ga ne voli, niko mu se preterano ne raduje, ali dok se neki poklanjaju na pozornici i zavesa pada, za druge se život nastavlja dalje. Da li su srećni što su bili svedoci grande finala? Naravno da ne! Zaboga, živimo u eri nostalgije, vaskrsavanja i mučnog nastavljanja voljenog sadržaja koji uglavnom ne vodi nikuda, pa čak ni neizbežnom finalu. Dodatna muka su očekivanja i preosetljivost gledalaca. Svi imaju svoju viziju najprikladnijeg načina za poslednje zbogom i ako im srušite kućicu od peska, izraziće negodovanje, nekompetentnost kreatora, svoju scenarijsku genijalnost za koju druge realno boli uvo i besno udaranje po tastaturi u komentarima da dokažu da su u pravu. Ali, zaboravljaju da Avengers kao i Game of Thrones mora dobiti svoj kraj na ovaj ili onaj način, svideo im se ili ne. Endgame možda nije najbolji u MCU, ali svakako je prikladno zbogom, koje je doduše bilo i očekivano, sa nekoliko iznenađenja.
Endgame sa strukturom u tri čina (uvod, razrada, zaključak) prati ostatak družine koji preživeo Tanosovo pucketanje prstima nakon što je sakupio Infinity kamenčiće. Uvod nas upoznaje sa mentalnim stanjem preživelih na koje je poraz i gubitak voljenih i bliskih ostavio posledice. Od grupe podrške za osobe koje su preživele posttraumtski stres, preko odavanja alkoholu i životnoj dokolici, pa do konačnog pomirenja uznemirene i mirne strane ličnosti.
Družina posle nemilih događaja ima dve opcije – da se pomiri sa gubitkom i da nastavi dalje ili da stvari preokrenu u svoju korist. Pet godina nakon haosa u Infinity War Skot Lang uspeva da se iskobelja iz kvantne realnosti u kojoj je za njega pet godina prošlo za pet sati i ekipa na čelu sa Tonijem Starkom nikad nije bila bliža rešenju svoje krivice – vraćanje vremena unazad, kako bi preprečili put događajima koji su ih doveli do tačke u kojoj se nalaze.
Narativno kormilo radnje dobro zna šta radi, koristi sve likove iz prethodnih Marvelovih filmova (21) i uz pomoć nostalgije, referenci na prethodne događaje, generičkog i deja vu efekta formira impresivnih tri sata filma.
Generalni koncept filma je uvodna karakterizacija, realizacija plana i sukob biblijskih proporcija. Endgame ne ostavlja previše prostora, zbog brloga likova, da se u kasnijim fazama bavi moralnim dilemama i dodatnim filovanjem karakternih slojeva svakog junaka koji se pojavi u kadru. Da se kojim slučajem odlučio za detaljno rovarenje po narativu i likovima trajao bi šest sati.
Ono što Endgame polazi za rukom i što je inače uspešno Marvel radio u nekoliko poslednjih filmova je održavanje vrcave atmosfere, emotivne angažovanosti i na veliko iznenađenje nekoliko jako dobrih dramskih momenata koji pogađaju u metu. Da bi se upecali svi ključni trenuci potrebno je se prošetati kroz prethodne filmove, na gomili ih je 21, jer Endgame, naročito u drugom činu, u ekspozicijama se oslanja ne događaje koji su prethodili kraju.
Činjenica je da je Endgame produžena ruka Infinity War koja podseća na nekakav deja vu ili paralelnu realnostu u kojoj su događaji iz prethodnog dela dobili drugačiji epilog. To ga ne sprečava da fanovima održi pažnju, pa čak i meni koji nisam nikad bio preterano invenstiran i zagrižen za čitav serijal koji sam sa mukom sažvakao, sa nekoliko filmova koji su me ludo zabavili.
Avengers Endgame je pogodio mete koje treba, trudio se da zabavi, iako mu nije svaki put to pošlo za rukom, doneo je emociju u žanr koji je generalno osakaćen od bilo kakve empatije, jasno strukturisao priču, dao centralnim likovima dovoljno vremena za rast i razvoj i ono najbitnije dao je kraj – vrlo jasan kraj. Bez vrdanja, bez posle odjavne špice ide fora, jasan kraj.
Negativne reakcije na film su uglavnom posledica očekivanja i prevelike maštarije kojoj zaista nije bilo mesta. Generalna frka oko finala i kako su se stvari odvile su zaista bile očekivane jer Marvel nikad nije bio narativni genije sa obrtom da padneš sa stolice. Ono što je dobra stvar, barem tako deluje za sada, kompanija je shvatila kad je dosta i kad treba da stavi tačku. Mada, posle dve milijarde zarađenih dolara za dve nedelje, bojim se da neće biti tako skromni u pravljenju nečega što potencijalno može da se nadoveže. Ako to ne urade – ostaće upamćeni kao kraljevi u domeni svog zanata.