Moja baka je plašivlja žena. Kao dete je istraumirana seoskim pričama o magijskim ritualima, veštičarenju, vilama i zubatim stvorenjima pored mlina. Strah od nepoznatog pratio ju je čitav život. Dovoljno je da joj usadite onostranu ideju u um i njen strah kao galopirajuća bolest će u kratkom roku da je obuzme. Doduše, moja mudra i obrazovana baka ne naseda uvek na glupe fore ili kako voli da kaže: “To su bljuvotine. Baci trice“. Kad smo kod trica, prnja i bljuvotina, sinoć su letele na sve strane u filmu “The Nun” na čiju: “BUUUU, JA SAM” otrcanu izlizanu foru niko u bioskopu nije naseo. Iskreno, više smo se smejali nego što smo se uplašili. Možda je “The Nun” parodija na samu sebe?
Univerzum “The Conjuring” je zlatna koka filmskog distributera Warner Bros. Minimalni utrošak u filmove (oko 20 miliona dolara) koji rezultira zaradom preko 300 miliona. Ali, za gigantski uspeh serijala je zaslužan reditelj Džejms Van. Horor genijalac koristi uvrnutu atmosferu, bizarno prisustvo onostranih sila (iskežena lutka Anabel ili demonska časna sestra) i brojne jump scare elemente na tipično-netipičan način jer svi još uvek pamte fantastičnu scenu iz prvog “The Conjuring” sa tapšanjem.
Međutim, filmovi su napravljeni sa idejom da se mitologija likova iskoristi za besumučne nastavke i spin off-ove. Kad jednom izmuzeš kravu ne možeš odmah da je nateraš da ti ponovo da kvalitetno mleko. Halapljivi distributer skinuo je teret sa Džejmsa Vana i spin off filmove dodelio drugim rediteljima, što je skoro svaki put napunilo kasu, ali nije dalo ni približno dobre rezultate kao u slučaju Vanovih filmova.
Poslednja pala žrtva “The Conjuring” univerzuma je Valak. Rodno nedefinisan demon u odori časne sestre koji maltretira opatice samostana u Rumuniji.
Radnja je smeštena u pedesete godine prošlog veka. Nakon samoubistva opatice Vatikan je angažovao sveštenika, oca Burka, koji je u slobodno vreme i egzorcista, i iskušenicu Irenu koja je vidovita da poprave ugled katoličke crkve i smire stanovnike. Naravno, ne postoji nikakvo objašnjenje zašto su baš oni izabrani da posete ozloglašeni samostan u Rumuniji, niti geneza njihovih sposobnosti i natprirodnih veština jer koga boli uvo, daj da vidimo kako Valak leluja hodnicima samostana.
Otac Burk i Irena imaju pomoć, rumunskog veseljaka Frenčija koji je tu da ispali neku foru i da se nabacuje iskušenici jer su dva glavna lika toliko dosadna da je neko morao da razdrma atmosferu.
Posle deset minuta filma problemi počinju da se neprestano nižu. Prva ekspozicija narativa, nakon ulaska u samostan, otkriva kako se film završava. Ubrzo potom film na četiri mesta elemente priče predstavlja kao video-igru. Nađi ključ da uđeš u podrum, otvori knjigu i pročitaj treći pasus da saznaš ko je demon, prati čudnu pojavu koja ti diše za vratom i pitaj je – ko si ti?
Kad dinamika radnje i klišerine ekspozicije koje su viđene previše puta da bi bile podnošljive ubiju atmosferu, scenario je tu da izvrši Fatality. Neartikulisani dijalozi koji nemaju nikakvog smisla i koji prečesto zvuče kao namerna sprdnja na račun filma, ostavljaju utisak da se neko ozbiljno šalio dok je pravio “The Nun”.
Na primer – sestra Irena: “Potrebna nam je Hristova krv da oteramo demona“, a Frenči odgovara: “Isusa Hrista? Je l’ o njemu pričamo“. Pred sam kraj potpuno idiotska razmena opaski između oca Burka i gle čuda opet Frenčija.
Frenči: “Oče, pre nego što uđeš u podrum, možda bi trebalo da se pomolimo“, otac Burk: “Sinko, postoji vreme za molitvu i postoji vreme za akciju“. ŠTA!!!!????
Ali, to nije sve. Otac Burk je najveća horor tuka koju je žanr video. Čovek je nesposoban da pritisne prekidač i da upali svetlo, a kamoli da istera đavola iz nekog. Njegovo postojanje u filmu je potpuna enigma. Ne služi ničemu, ništa nije uradio, zapravo samo je padao i bežao po crkvi. To je onaj tip ljudi koji su toliko pogubljeni da je potrebno da im neko udari šamar da bi se urazumili.
Sestra Irena je vidovita i tu bih stavio tačku na njen lik. Mada, nešto je slabo pogodila šta će se dogoditi, tako da ne bih joj dao dlan da mi baci neke proročanske reči.
I kako da zaboravimo jump scare. Trzavice koje možete da izbrojite. Čim prestane muzika, brojte do pet i zvuk se naglo pojača i naravno nešto iskoči. I tako u krug sat i po vremena.
“The Nun” čak i ne izgleda bog zna kako dobro. Loš CGI, maske koje na momente deluju kao da je bio angažovan neko iz emisije “Tvoje lice zvuči poznato” i večito provejavanje senke kroz kadar.
Film o opatici je toliko loš da je najstrašnija stvar tokom filma bila devojka u redu ispred mene koja je pozvala svoju majku i ispričala joj je kako je provela dan, kako ju je frizer zajebao za pramenove, da je možda pogrešila što nije rodila dete i našla muža i zamolila je jedinu ženu koja je toleriše na ovoj planeti da joj podgreje sarmu.