Estetika osamdesetih, ideje iz romana Stivena Kinga, misterija i četiri dečaka koja rešavaju mračnu tajnu malog mesta. Zvuči poznato? Prvi put realizacija ove ideje je privukla milione ispred laptopova i televizora, drugi put (doduše i ovo može biti prvi put jer je rimejk) svi su otrčali u bioskope da vide dečurliju i jezivog klovna. Ako je neko mislio da je treća sreća – ispostavilo se da je odgovor magareća klupa.
Ključna reč je nostalgija. Savremena kinematografija i televizija su opčinjeni nostalgičnim prikazom osamdesetih, devedesetih i revolucionarnim idejama iz sedamdesetih koje su eksplodirale na malim ekranima i velikom platnu. Stvara se osećaj da su sve najbolje ideje ispucane pre pet decenija i da nije ostalo više ništa novo za nas u 2018. godini. Pa, kad već niko nema ništa novo može i staro u modernom ruhu. Nije problem nostalgija, nije čak ni toliki problem što niko nema novu revolucionarnu ideju, problem je kad se fora izliže i više nije zabavna.
Postavka filma “Summer of 84” je već dva puta viđena u poslednje tri godine, pa glavni junaci i stub radnje deluju previše predvidivo.
Priča prati četiri dečaka (kao i obično) – jedan je običan dečak iz kraja, drugi je debeo, treći je mudrac, a četvrti je napaljen kao mačka u februaru. Pošto smo podelili stereotipne uloge i ko je za šta zadužen, možemo da pređemo na sledeći stereotip. Ugledan deo grada ili suburbija koja u svojoj upeglanosti i nasmejanosti krije lice zla. Uznemireni stanovnici šokirani su vešću da je dečak nestao i da ozloglašeni serijski ubica hoda moralno čistim ulicama koje su domaćice ribale dok im se prsti nisu smežurali. Samo nikako nije jasno zašto ti isti roditelji puštaju svoju decu da šetaju ulicama posle ponoći, ali valjda onda niko ne bi nestao.
Naravno, dečaci znaju ko je. Bucmasti simpatični policajac je previše opsednut kupovinom đubriva u lokalnoj radnji, u šupi ima mnogo lopata i nikog ne pušta da mu pređe kućni prag. Dečaci prate policajca kako bi dokazali da je on serijski ubica jer osećaju uz pomoć svojih pobesnelih hormona da je on ubica sa dva lica. Kako bi se razbila monotonija tu je i jedna super cica koja muva običnog dečaka i ortaci mu zavide. Ona je nebitna za priču, ali kako to film bez dobre ribe? Kako?
“Summer of 84” ima nekoliko problema. Prvi je želja da donese atmosferu osamdesetih, ali sint-pop cinguljanje u pozadini nije dovoljno. Za razliku od “Stranger Things” koji je prepun pop kulturnih referenci i osećaja nostalgije, u filmu se stiče utisak da je jedina odrednica za prošlost telefon na kabl i muzička podloga.
“Summer of 84” nema fantazijske elemente, ali koristi ideju straha iz filma “IT”. Klovnovi su deo detinjstva i deo rođendanskih zabava, ali kad je klovn jezivi demon, onda je on najstrašnije stvorenje na planeti. U filmu policajac kao čuvar reda i zakona je potencijalni psiho. Iako film želi da stvori osećaj nelagode zbog osobe koja treba da nas štiti, a ne da nam zlokobno diše za vratom, nažalost to ne uspeva ni u poslednjim minutima filma.
Veći problem su loše i isprazne fore između dečaka koje nemaju harizmu kao njihovi vršnjaci iz “Stranger Things” ili “It“, priča se preterano oteže i ne vodi nikuda i jedina stvar koja je poentirala je pretposlednja scena koja konačno pogađa metu u stvaranju neprijatnosti. Kraj i monolog dečaka zvuči kao ispovest očajne domaćice iz “Očajnih domaćica” je čuvena konkluzija svakog filma u kojem ljudi konačno SHVATE.
“Summer of 84” su napravila tri reditelja i ne postoji nijedan impresivan kadar, zapravo, nijedan pristojan kadar. Evidentan je strah kreatora da budu radikalni i brutalni kao film “Super Dark Times” koji se na mnogo mudriji način bavi odrastanjem i tinejdžerskim dobom.
Utisak je da je “Summer of 84” dete “Stranger Things” i “IT” ali koje nije uopšte talentovano kao roditelji, ali oni ga guraju da svira klavir, ide na balet, peva u horu, glumi, crta, piše – međutim, ne ide.