“Ovaj film nije zasnovan na istinitoj priči. Ovo je istinita priča“. Intrigantnost koju sa sobom nose filmovi koji se oslanjaju na otrcanu frazu “istinita priča” zahtevaju da se gledalac oseća prisutnim. Odnosno, potreban je osećaj verodostojnosti, sirovosti, ali i emocija koje će izazvati kako bismo se osetili kao deo priče koju pratimo. Kao nešto što bi moglo i nama da se dogodi. Onog trenutka kad se pojavi osećaj holivudskog šmeka, romantičarskih ideja i doza neuverljivosti brod kojim plovi film počinje da tone, a sa njim i publika u duboki san.
Reditelj Brajan Lajton nije stranac kad su u pitanju dokumentarci. Iskoristio je svoje veštine iz prvenca “The Imposter” i u stilu holivudskog hita “I, Tonya” napravio je dugometražni igrani film koji balansira priče stvarnih likova i njihovo prisustvo na velikom platnu, kao i igrani deo koji služi za svrhe narativa kroz koji nas vode fantastični mladi glumci.
Priča o suludoj ideji potencijalno uspešnih i kako narativ uporno insistira – dobrih momaka da opljačkaju biblioteku u Kentakiju kako bi se domogli retke umetničke knjige vredne 12 miliona dolara ispričana je različitih uglova – svaki lik ima svoju verziju događaja.
Drugari Spenser i Voren kao i njihovi saučesnici u zločinu nemaju nijednu mrlju u karijeri, osim one koje će ih pratiti čitavog života, i koja ih je u jednu ruku učinila poznatima. Zaboga miloga, dobili su film.
Ekscentrični Voren i povučeni umetnik Spenser odlučili su da svoje sjajne živote podignu na viši nivo. Naivna ideja o krađi vredne knjige iz biblioteke postaje master plan koji se u stilu popularnih krimi-drama detaljno osmišljava i razmatra. Blago histerični i preterano entuzijastični Voren pronašao je dilere u Holandiji koji bi otkupili knjigu koja će im obezbedeti dovoljno novca da se baškare veći deo života. Samo je potrebno da eliminišu bibliotekarku, maznu knjigu i posle toga život će biti drugačiji. Jedini problem je što krađa retkog dobra nije tako naivna kako se na prvi pogled čini.
Film prati kako je prvobitna ideja procvetala u usijanim glavama koje su uspele da ubede još dva drugara da bi bila sjajna ideja da postanu bogati preko noći. Na drugoj strani priče šokirani roditelji ukratko opisuju da im nije jasno kako su im tako dobra, fina i uglađena deca došla na glupavu ideju. Međutim, ovaj problem ne muči kreatora filma.
“American Animals” konstruisao je narativ kako bi prikazao kako izgleda život mladih momaka i realizacija ideja pljačke. I dok Evan Peters (American Horror Story) i Beri Keogan (Ubistvo svetog jelena) fantastično predstavljaju glavne aktere priče, film nijednog trenutka ne poteže jasne razloge i okidače za zločin. Romantičarske ideje iz filma tipa “Ocean’s 8” ili “Ocean’s 11” o pljački i generalni nedostatak ubedljivosti zašto realtivno bogati klinci iz dobrih porodica žele da maznu retku knjigu koja vredi milione, film čini istinito dosadnim.
Ovo je možda najbolji primer kako filmovi o istinitim događajima su sve samo ne istiniti. Više deluju instrgnuti iz konteksta bez glave i repa.
Fantastična montaža, gluma, rediteljski način vođenja filma i razlike u pričama koje pripovedaju stvarni likovi daju veoma duhovit i dinamičan ton “American Animals”. Maestralni prikaz panike amatera kad se nađu u haosu sopstvenog zločina eskalira u finalnom činu i rezultira sjajnim filmskim minutima. Ali, detalji koji čine priču zaista istinitom i psihološki determinisanom ne postoje ni u jednom segmentu.
Kad se na sve doda preterana dužina filma i muzičke numere koje pojedine scene čine sličnim reklamama za uloške sa krilcima, ostaje pomalo gorak ukus izdaje koji film forsira na startu – “Ovo je istinita priča“.
Sve podseća na onu kad se neko zakune da govori istinu, ali zapravo je sve vreme modulira da izgleda manje kriv nego što jeste, pa tako i glavni akteri. Krivi smo, ali i nismo baš toliko krivi jer bla bla bla.
Iskrivljena istina zna da bude dosadna, dramatično dosadna.