Godine su prolazile u međuvremenu su svi shvatili da je Evrovizija jedan sega mega giga treš od muzičkog festivala. Doduše, uvek je bio, ali kad živite u zemlji koja je godinama bila u izolaciji i kojoj je bilo zabranjeno da se takmiči, siroti Srbi, kao i uvek, su se ponadali da je ovo njihova šansa da ih vidi svet. Lane je klizalo po ledu u Turskoj, muzički Šerif je pobedio jedne godine, a kosovka devojka je odnunala svoje. I onda više nikom nije stalo da Evrovizije, osim RTS-u, očigledno.
Mi večito povređeni i uniženi Srbi i dalje imamo utisak da ćemo se strašno obrukati u svetu, pa crkosmo sa slanjem kulturno-umetničkih društava na Evroviziju, dok ostali šalju svoje najbolje cirkuske predstave. Ljudi lete po bini, pevaju i dube na glavi, izvode špagu i trostruki aksel dok izvlače tercu, a mi zurle, ciju, miju, piju. Pa, RTS misli da je to promocija naše tradicije. Da ne bih zalazio previše u Osmansku zaostavštinu na našim prostorima i anadolijske elemente koji su jako prisutni u našoj muzici, svi ovi što se kunu u etno čisto da znate to veze sa nama nema, ali to je sad manje bitno.
Dakle, u čemu je problem. Nikako da taj mudri muzički savez RTS-a, skup muzičkih svatova, koji dobijaju napad povraćanja u mlazevima od modernih narodnjaka, shvati da ono što oni pevaju je isto, što i šalju i svi ostali. Uostalom, to je jeftinije za nacionalni servis. Pošalješ neku pevačicu koja je zgrnula pare u Fufenfafenu i ne moraš da se cimaš oko nastupa. Ona će da okupi svoj “entourage” (svi ono što joj se ulizuju i trče oko nje i daju joj savete) da joj oni osmisle nastup jer je ona prevelika zvezda i prva u trendingu na YouTube i završiš posao. Ne trošiš državne pare, ona će da priča kako je gorela arena, svi ćemo to da zaboravimo i ćao.
Ovako imamo festival koji stvarno gledaju samo prijatelji i rodbina učesnika, što je šteta, ali pošto ne možemo da se pomirimo sa činjenicom da je pop muzika umrla u ovoj zemlji, samo zato što ovi što izvode pop zvuče kao Splitski festival 1968. i ne žele da prihvate da je muzička industrija krenula u nekom drugom smeru, onda šaljemo Dženana ili koga već odluče, da peva o nekom ratu, valjda Drugom svetskom, ne bi li Evropa pustila suzu dok melizmatično zavija.
Ali, evo dobre igre – sledeće godine se igramo ko je bio prošle godine jer garantujem životom da niko ne zna koje bio na Evroviziji pre dve ili tri. Sad se ubih razmišljajući ko je bio prošle, ali izgleda da mozak potisne traumatična sećanja. I ovo ćemo da potisnemo kao da se ništa nije desilo, dok se novac od pretplate koji se obavezno plaća uz struju troši na nešto što je u nivou statističke greške po nivou gledanosti. A, da, i reprizira se Bolji život.