Otkako sam postao sam svoj gazda u uređivačkoj politici trudio sam se iz petnih žila da budem neutralan, ne objektivan jer je umetnost veoma subjektivna stvar i nema tu objektivnosti, već neutralan. U želji da se metodološki udaljim korak ili dva od ličnih preferencija i da sagledam zašto je nešto vredno ili ne baš preterano vredno za gledanje, slušanje, čitanje izbegavao sam da se suočim sa stvarima o kojima generalno nemam preterano visoko mišljenje, jer nemam živce da u komentarima vodim polemike o žanrovima ili filmovima koji drugi pasionirano vole (nek su mi živi i zdravi i nek gledaju šta god ih čini srećnim i ispunjenim), a je na njih gledam kao na bronhitis u zapuštenoj fazi.
Oni koji prate od početka Deda Milorada primetili su da Marvelove čarolije zaobilazim kao tursko groblje, ali vrlo rado ću da ih spakujem na liste veoma iščekivanih filmova jer ih narod voli. Možete da me mrzite do sutra, ali ne mislim da su ovi filmovi značajni niti važni za filmsku industriju. Oni su klasični blokbaster otimači para koji su tu da nas zabave i ništa više i nikad neće biti nešto više. Mi nećemo biti na ovoj planeti, ali jedno je sigurno – generacije posle nas na Deadpool, Thor, Avengers, Betmene i Supermene će gledati kao na trend koji je harao na početku 21. veka i koji ništa nije važno učinio na polju dramaturgije i narativa.
Neosporno je da je većina solidna ili više nego solidna, ali kinematografija već duže vreme pati od manjka originalnog sadržaja i sve se pretvorilo u nastavke, rimejkove, stripske junake, pa i ne čudi zašto su serije uzele zamaha jer sve što je dobro od ideja se preselilo na televiziju i striming servise. Iskreno, nedostaje mi nešto što nije kostimirani muškarac ili žena koji zahvaljujući super-moćima spasavaju svet.
Poslednji put da sam gledao nešto iz Marvel produkcije i da mi se stvarno svidelo je Thor: Ragnarok, za sve ostalo jedva da sam imao strpljenja da odgledam do kraja i uglavnom mi je bilo beskrajno dosadno.
Ovo je možda čudno ali mi je mnogo zanimljivije da gledam narativni tok koji je spor kao puž u indi i arthouse filmovima, nego dinamičku epilepsiju Marvelove ekstravagancije koja uvek ima mapiran scenario sa tačno određenim tačkama u radnji koje vode do poslednjih minuta. Doživljavam ih kao neinventvinu vizuelnu poslasticu koja je tu, eto zato što je tu.
Naravno, sad dolazi čuveno pitanje – ali gledaš loše komedije, loše trilere, loše horor filmove, loš si-fi, pa se ne buniš.
Barem se pojedini reditelji, scenaristi i filmske kuće trude da pruže originalan sadržaj autora, pa makar on bio bolno loš.
Želeo sam da odgledam Ant-Man and the Wasp, želeo sam da pogledam Avengers-e, ali posle Deadpool-a i Black Panthera mislim da nema više potrebe da se mučim ove godine i srećom postoje ljudi koji se ozbiljno bave ovom tematikom i analiziraju nešto što je od mene udaljeno milijardu svetlosnih godina.
Na kraju krajeva svi prerastemo u nekom trenutku određnu vrstu tematike i tražimo nešto novo i divlje. Do tada Marvel ili DC jedino dolazi u obzir ako se pojavi nešto revolucionarno (oko mi je zaigralo na Venom) do tada – ne, hvala.
Pročitaj i: