Zamislite da od danas ne smete da proizvedete zvuk jači od šapata. Zamislite da odjednom više ne smete da iz grla pustite glasan smeh, da pustite glasnu muziku ili da morate da suzbijete plač malog deteta jer u protivnom u narednih nekoliko sekundi više nećete disati. Dobro došli na “Tiho mesto” (A Quiet Place).
Zvuk kao spoljni nadražaj proizvodi brojne emocije kod ljudi – jezu, smeh, sreću, ali i strah. Jednog dana muzika će se stišati, smeh će nestati i plač će zanemeti. Naša planeta za 89 dana u rediteljskom ostvarenju glumica i reditelja Džona Krasinskog je postala mesto u kojem se osim šuma vetra, kiše i reke u blizini ne čuje ništa, ali zato strah, tih kao smrt, vreba iza svakog ugla. Ako iz usta naših junaka izleti samo jedan grleni zvuk odvratno slepo stvorenje će doći po njega.
Porodica Abot je jedina preživela u neimenovanom gradu nakon što su planetu naselila nepoznata slepa groteskna stvorenja koja uz pomoć čula sluha love svoj plen. Nije poznato odakle su i kako su došla. Koliko naši junaci znaju o njima toliko ćemo i mi kao publika u toku 95 minuta uspeti da saznamo. Tih život na ivici noža petočlane porodice Abot će se od noćne more potvoriti u horor kad pred njihom očima najmlađi sin oduševljen avionom na baterije iz dečje radoznalosti pritisne dugme koje simulira buku aviona prilikom poletanja. Zaleđena majka (Emili Blant) i uspaničeni otac (Džon Krasinski) ostaće bez svog deteta kad ga sa sobom u šumu povuče jezivo stvorenje. Posle godinu dana tihe patnje za sinom i borbe sa tri stvorenja koja ordiniraju oblašću u kojoj žive, lik Emili Blant će zatrudneti što sa sobom donosi neminovni strah od plača novorođenčeta koje će privući krvoločne zveri.
Horor filmovi kao žanr crpe i skraćuju život publici uz pomoć audio inženjeringa. Umesto konstantne buke i dramatične muzike “A Quiet Space” okružuje mrtva tišina koju povremeno prekine industrijsko škripanje i lomljava za koju su odgovorna stvorenja. Neobična horor forma je ispunjena znakovnim jezikom kojim likovi međusobno komuniciraju. Za sati i po filma publika će čuti svega desetak izgovorenih rečenica. Evidentna inspiracija nemim filmovima je rezultirala briljantnom glumom koja se oslanja isključivo na facijalnu ekspresiju i govor tela. Emili Blant je bez ijedne izgovorene reči uspela da zasmeje i rasplače publiku, ali i da joj pokaže kako lice izgleda kad ga obuzme iskonski strah od večitog mraka.
Kad se na sve to pridoda osećaj napetosti koja se širi bioskopom kao smrtonosna bolest, svaki pokret članova porodice Abot skratiće dah gledaocu što je direktna posledica empatije prema likovima i želji da uspeju da izvuku živu glavu. Naši junaci ne govore, ali to nije sprečilo reditelja i scenaristu da ostvare težinu i krakternu dubinu likova.
Sećanje me dobro služi i ne mogu da se setim kad je poslednji put bilo tako tiho i naježeno u bioskopskoj sali. Svi smo držali dah i dijafragma nam je bila u grlu svaki put kad bi kamera zumirala ekser koji viri na stepeništu. Svi smo molili boga da niko ga ne zgazi jer znamo šta će se desiti.
Strah nije samo ono što ne možemo da vidimo ili šte ne razumemo, jer dobija posebnu dimenziju kad se plašimo samih sebe i onoga što može da se dogodi ako napravimo pogrešan korak. “A Quiet Place” je mudro iskoristio mantru – odgovoraj za svoje postupke, i pretvorio je u horor zbog kojeg ne možete da dišete ko čovek do poslednjeg kadra.
Jedina realna mana je finale koje je moralo da bude katarzično, kakvo i jeste na kraju krajeva, ali ostaje malo gorak ukus u ustima jer se čini da su se reditelj i scenarista na lak način izvukli u poslednjih pet minuta filma. Postoji velika verovatnoća da ćete coknuti na poslednjoj sceni, ali ne može se čoveku u svemu ugoditi.
“A Quiet Place” odnosi titulu za najbolji horor film ove godine, iako nismo još na polovini iste, jer nesvakidašnja forma, pripovedanje i tenzija do plafona se neće tako lako skinuti sa trona. Film je stvoren za gledanje u bioskopu, prema tome ne čekajte da ga gledate u svom domu, već na velikom platnu.
PS. Baš me zanima koliko bi dugo preživeli likovi iz serije “Ljubav, navika, panika”. Dobro je poznato koliko su glasni i neotesani, naročito kad je u pitanju lupanje vratima.
