J.K. Rouling nas je razmazila pričama o magijskom svetu koji vrvi od čarobnjaka, veštica i čarolija. Svaki sledeći mali odbačeni čudak i priča o svetu iz mašte su osuđeni na megdan sa uspešnim serijalom o dečaku sa ožiljkom munje na čelu. Produkcijski tim Stivena Spilberga na čelu sa rediteljem Ilajom Rotom, koji je najpoznatiji po horor filmu “Hostel”, samouvereno su adaptirali roman “The House with a Clock in Its Walls” za veliko platno, ubeđeni da uz pomoć odlične glumačke ekipe i sjajne ideje imaju hit u rukavu koji će im obezbediti brdo nastavka i verne fanove svih uzrasta koji će nestrpljivo čekati sledeći deo. Međutim, Alahamora čarolija za otključavanje vrata uspeha ne uspeva da proizvede dovoljno veliki ključ za bravu.
Maleni Luis opčinjen rečima koje mogu da slome jezik posle misteriozne smrti majke prepušten je na milost i nemilost svog ujaka Džonatana. Srećom po dečaka, opičeni ujak (Džek Blek) nije adekvatna zamena za očinsku figuru, ali je idealan pandan za drugara kakvog bi svako dete poželelo. Vrcav, svira saksofon do tri ujutru što izluđuje njegovu komšinicu, živi u ogromnoj viktorijanskoj vili i pod njegovim krovom nema nikakvih pravila. Za večeru kolači, za doručak slatkiši, budiš se kad hoćeš i ležeš kad hoćeš. Doduše, ujak Džonatan ima samo jedno pravilo – Luis ne sme ni po cenu života da otključa kredenac u kojem je sa razlogom zaključana neobična knjiga.
Ujak Džonatan i njegova verna druga i Platonska ljubav Florens Zimerman (Kejt Blančet) večito dišu jedno drugom za vratom. Stalno se prepiru, verbalno mačuju i svakodnevno svojim maestralnim opaskama ulepšavaju život dečaku. S obzirom da ujak nema televizor u vili, svako veče se igra poker i vežbaju pokeršake face ili kako Florens voli da kaže Džonatanu: “Ako ti to nazivaš pokeraškim licem, onda si ti uvreda za sva lica na ovom svetu“.
Ujak nema televizor, ali zato ima kuću prepunu satova, ali i jedan nevidljivi koji kuca unutar zidova kuće. Svake večeri pokušava da ustanovi odakle nesnosno kucanje dolazi, a sa tamom u hodnicima dolaze i ne baš tako prijatne stvari. Nepoverljivi Luis nije ni svestan da kuća kojoj otkucava vreme krije mnogo više od sata jer se fotelja u predvorju neobično pomera i slike na zidovima povremeno ožive.
“The House with a Clock in Its Walls” zbog fantastične estetike koja podseća na Netflixovu seriju “Series of unfortunate events” (ali sa mnogo većim budžetom) i neobičnim spojem jezivih elemenata i humora pravi odličnu atmosferu koja ostavlja jako dobar utisak u prvom činu filma.
Najsjajniji aspekt su Džek Blek i Kejt Blančet koji zaslužuju film samo za sebe bez dečaka, ali doći ću i do tog dela. Urnebesne opaske, hemija i gluma dvojca svaki put ukrade kadar i baca senku na ostatak priče koja i nije baš toliko zanimljiva jer film ima više od jednog problema.
Ostvarenje Ilaja Rota pati od klasičnog mapiranog scenarija koji vodi od tačke A, do tačke B i do finalne tačke C. Vrlo linearno kretanje radnje ne dozvoljava da film bude uzbudljiv, niti da iznenadi. Iako je vrlo jasno, kod ovakvog tipa narativa, da će dečak otvoriti kredenac i da će nastati katastrofa, “The House with a Clock in Its Walls” ekspoziciju radnje izvodi na vrlo “šta god” način jer film nekako mora da se zakuva.
Nakon što se dogodi prvo veliko otkriće priče film atmosferski i scenarijski počinje da gubi na snazi. Prva ekspozicija na početku filma otvara misteriju i ostatak radnje nije više privlačan kao u fazi dok je kuća ujaka Džonatana bila misterija. Srećom, poslednji čin filma ima toliko uvrnutih momenata, sjajnih akcionih i komičnih trenutaka da je barem finale nadoknada na traljav rasplet priče. Ali, sve zahvaljujući Džek Bleku i Blančet.
Najveći problem filma je dečak koji je angažovan da glumi Luisa. Iako je najlakše baciti ljagu na decu glumce koji nemaju mnogo veština i iskustva, Oven Vakaro je najgori mogući izbor za film u trenutku kad televizija i film vrvi od talentovanih klinaca (Stranger Things, IT). Filmovi ovog kalibra zahtevaju harizmatično dete koje može da proda priču. Setimo se Danijela Redklifa u ulozi Harija Potera koji nikad nije glumio za Oskara, ali njegovo prisustvo na velikom platnu je bila zlatna karta za priču. Gluma Ovena Vakara je izveštačena, previše isforsirana i na momente jako iritirajuća, a još veća muka je da je simpatično, ali ne i harizmatično dete. S obzirom da je centralni lik filma, svaka scena sa njim ja pala u vodu.
Na kraju ostaju vrlo pomešana osećanja. Vidi se ogroman potencijal filma, ali loši aspekti toliko štrče u odnosu na one dobre da film više naginje ka nečemu što se koprca da bude prosečno filmsko ostvarenje, što je ogromna šteta. Ali, ne može se reći da “The House with a Clock in Its Walls” nema zanimljivih momenata, da je beskrajno duhovit i da je kad treba bizarno kreativan.
“The House with a Clock in Its Walls” možda nije baš ono što smo želeli, ali ako ste ljubitelji fantazijskog tipa filma ugođaj u bioskopu će biti odličan jer film izgleda božanstveno.
Pročitaj i: