Film “BlacKkKlansman” je skoro pa odličan

0
1738
Foto: Promo

Politička korektnost, pitanje rasizma, feminističke ideologije – prava žena, homoseksualnosti, nacionalne ili religijske netrepeljivosti deluje kao neka davna prošlost, skoro pa kao kameno doba. Iznenađujuće, transparentna mržnja i otvoreni govori koji raspiruju sukobe nisu ni blizu izumiranja u 21. veku. Neosporno ciklično kretanje društva koje evidentno mora da doživi vrhunac za kojim sledi pad, a potom ponovno uzdizanje nikako da nauči nešto korisno iz prethodnog kruga. Društveno osetljive teme 2018. godine suočene su sa podizanjem obrva, prevrtanjem očiju i guranjem pod tepih jer se više ne doživljavaju ozbiljno, ne doživljavaju se kao narušavanje ljudskih prava, ali se doživljavaju kao manjinsko pitanje koja je kao što naziv kaže malo, pa samim tim i nebitno.

“BlacKkKlansman” Spajka Lija je podjednako tužan i jezvi podsetnik da se ništa preterano nije promenilo u odnosu na sedamdesete godine prošlog veka u koje je smeštena radnja filma. Povlačenje paralele između kontroverznog filma, za današnje standarde, iz 1915. godine “The Birth of a Nation” o maltretiranju žena i tretiranje afroameričke populacije kao niže rase, dok se pripadnici KKK klana opisuju kao heroji i spasitelji, i snimcima iz 2017. godine koji su se odigrali na ulicama Amerike je istorijska linija u trajanju od čitavog veka koja je napravila mali, ali još uvek ne preterano značajan civilizacijski korak.

Nacistička ideologija o superiornoj i inferiornoj rasi, kao i teorije antisemita da se logor nikad nije dogodio i da je u pitanju zavera jer Jevreji vladaju svetom i dalje se motaju po glavama pojedinaca. I dok u vazduh pluta pitanje o nastanku kulturi mržnje, pisac i društveni kritičar Džejms Boldvin je rekao: “Pretpostavljam da je jedan od razloga zašto se ljudi tvrdoglavo ne odriču mržnje je sukob sa bolom koji će doći kad mržnja ode“.

Spajk Li u poslednjem ostvarenju je otvorio vrata dijalogu, ali je u realizaciji propustio da pogodi tanko mesto koje bi filmu obezbedilo kultni status i najviša priznanja.

Foto: Focus Features

Policijska stanica u Koloradu je 1979. godine zaposlila prvog afroameričkog policajca Rona Stalvorta. Prvi ozbiljan posao sa sobom donosi dečje bolesti, ignorisanje kolega i povremene šale na račun novajlije. Međutim, Ron je preskočio početničke probleme i odmah se susreo sa rasističkim ispadima i pasivnom-agresijom kolega koji ne kriju da im je njegovo prisustvo odbojno.

Ron posle nekoliko incidenata od šefa policije traži premeštaj i samouvereno predlaže da bude čovek od poverenja za ozbiljne istrage. Na iznenađenje premešten je u kancelariju za agente na terenu u kojoj upoznaje sarkastičnog Flipa Zimermana. Jevrej i Afroamerikanac su tandem svakog policijskog sna. Ron je angažovan kao tajni agent koji istražuje pokret “Black Power” kako bi policija imala uvid u opasnost reči ljudi koji se bore za afroamerički deo stanovništva, dok je Flip krtica u KKK klanu. Zapravo, Ron je pozvao pripadnike ozloglašenog radiklanog klana kako bi im se pridružio, a potom poturio svog kolegu.

Ron i Flip su dva ozbiljna i psihološki zrela lika u svetu koji ne vidi dalje od sopstvenog nosa i ličnih ubeđenja. I njihov zadatak je daleko od neozbiljnog jer grupe ne prete jedni drugima da bi dobili lajkove na društvenim mrežama, već je pitanje života ili smrti.

Film na polju karakterizacije otvara fanastično polje za oba lika, naročito za Rona čije se samopouzdanje sa ozbiljnošću zadataka menja i daje mu krila dok je okružen ljudima koji vide dalje od njegove frizure i boje kože.

Reditelj Spajk Li je skoro sve uradio dobro, gotovu na nivou braće Koen kojima je vidno inspirisan, ali ono što braća Koen imaju, on u filmu nema. Nedostatak šok vrednosti, apsurda i visoke umetnosti. Tematika filma otvara i diskutuje o ozbiljnim pitanjima, ali predstavljanje članova KKK klana kao da su karikature u kontekstu narativa filma, potcenjuje inteligenciju, biblijsko poimanje zla i mržnju koja kulja među njima.

“BlackKklansman” je za dlaku propustio šansu za kultni status, ali to nikako ne umanjuje kvalitet fantastičnih elemenata kojima obiluje film. Tehnički, mehanički i strukturalno filmu nema se šta zameriti. Samo bode oko ta mala doza hrabrosti koja bi zakucala poslednji pobednički ekser.