Mislim da niste spremni za film “Hold the Dark”

0
2187
Foto: Netflix

Od samog početka nešto nije bilo u redu. Teško je bilo uperiti prst u izvor problema, ali priča “Hold the Dark” neopisivo podseća na onaj osećaj da je došlo vreme da se napusti zabava jer veče sigurno neće biti bolje nego što je počelo. Uzalud su unutrašnji alarmi za uzbunu koji govore – trči koliko te noge nose, jer tvrdoglavo čekaš kraj žurke misleći da će se nešto revolucionarno dogoditi. Onda se žureza završi i shvatiš da ipak nisi bio spreman za toliku žrtvu, i što je najgore moraš da platiš taksi do kuće jer do jutarnjeg busa ima još mnogo.

Apstraktan narativ deluje veoma primamljivo ambicioznim rediteljima kao što je Jeremy Saulnier (Blue Rain, Green Room), ali većinskom delu publike ovakav vid naracije je najčešće odbojan, osim u slučaju da kreator pogodi adekvatna emotivna mesta koja će investirati gledaoca do kraja. Jeremy u najnovijem filmu “Hold the Dark” pokazao je blistavi rediteljski talenat, oko za detalje i vizuelnu ekspresiju koju će mnogi jako ceniti, ali i nedostatak umeća da priču učini primamljivom. Oni koji izdrže do kraja neće biti naročito nagrađeni u poslednjim minutima i bojim se da većina nije spremna da gleda ovakav tip filma.

“Hold the Dark” otvaraju reči Medore Sloun. Hladnokrvna majka mirnim tonom u pismu moli Rasela Kora, autora knjiga o vukovima sa kojima je nekoliko puta proveo dane i noći i našao zajednički jezik, da joj pomogne da pronađe izgubljenog sina. Medora živi u malom selu u blizini šume na Aljasci i jednog jutra je njen sin nestao. Pre nego što mu se izgubio svaki trag malo mesto je obilazila grupa vukova. Nažalost, ovo nije prvi put da su divlja stvorenja odvukla sa sobom u mračne dubine šume decu, ali Medora želi da ekspert za vukove pronađe grupu koja joj je odvela dete i reši ih se.

Foto: Netflix

Raselova ćerka sa kojom je izgubio kontakt radi na Aljasci i ovo je bila idealna prilika da učini dobro delo i da izgradi uništenu vezu. Međutim, neobično apatična Medora, bizarna maska na zidu kuće i govorkanja iz sela koja tvrde da ova žena sa sobom nosi zlo, a ne tugu prave odličan uvod u priču koja nije toliko zanimljiva kako se na samom početku čini.

“Hold the Dark” krasi fantastičan vizuelni identitet i kompozicije kadra od kojih može da zastane srce. Divlji predeli, kontrast boja i kompleksnost pojedinih scena su paralelni narativ koji pripoveda o životu ljudi koji žive distancirano od civilizacije i njenih pravila.

I dok se oči hrane poslasticama sa ekrana, narativ u drugom činu film preusmerava na drugi kurs u odnosu na onaj u kom je prvobitno vozio. Psihološki triler se pretvara u alegorijski prikaz društva začinjen simbolikom divljaštva i neobičnim rešenjima priče do samog kraja.

Dva centralna problema filma mogu biti veoma odbojna. Kvare čak i pokušaj da “Hold the Dark” bude socio-politička kritika ili alegorija na čuvenu frazu Tomasa Hobsa: “Čovek je čoveku vuk“.

Foto: Netflix

Apstraktan narativ nema nameru ništa da vam otkrije o likovima ili centralnoj temi. Oslanjanje na emotivno iskustvo likova i njihovog doživljava najčešće nije dovoljno emotivno nabildovano da bi tok radnje bio privlačan.

Drugi mnogo veći problem je tempo. Film je surovo spor. “Hold the Dark” traje dva sata, a utisak je da traje mnogo više. Iako nema nepotrebnih scena, pojedine su nejasno razvučene u pokušaju reditelja da da na težini događaja, ali nažalost efekat je da više davi, nego što ide ka poenti.

Kad se na sve doda antiklimaktično finale koje zahteva da sami sklapate kocke i smišljate šta se dogodilo, a nažalost ništa što će vas sručiti sa stolice, generalni je utisak da film želi da bude nešto jako važno i bitno i da ostavi gledaoca u rebusu, sa idejom da ipak nije bio spreman za ovakav tip filma.

“Hold the Dark” je stilski sjajno urađen, ima dobre glumce i dobru ideju, ali kao i svaki put pretenciozni apstraktan narativ mu je došao glave.