Na početku svake epizode Patrik Vorbarton u ulozi naratora – Lemonija Sniketa, upozoriće publiku da skrene pogled i da ne gleda. Metoda obrnute psihologije koja najviše pali kod male dece – ti kažeš no, no, ali ono hoće da stavi ruku na vrelu ringlu, pa to ti je, u ovom slučaju je upozorenje i mamac. Serija insistira da svedočimo tuđoj nesreći, i to ne bilo kakvoj – dečjoj nesreći, koja je tragično formulisana i nema joj spasa, i da kao ljudi treba da skrenemo pogled, a sa druge strane znatiželja želi da te dokusuri kao radoznalost mačku.
Drugi pokušaj (prvi neuspešan je filmska verzija) adaptacije novela Danijela Handlera, koji se krije pod pseudonimom Lemoni Sniket, prati priču troje mališana. Gotska misterija u sudaru sa apsurdnim likovima i događajima o preživelim članovima porodice Buduler nakon misterioznog požara koji je sravnio porodični dom sa zemljom ima nešto privlačno i odbojno u sebi.
Četiri puta sam pokušao da pogledam seriju i svaki put sam ostao zakucan na drugoj epizodi. Teatralni crni humor, izopačeni likovi i priča koja često nema smisla, a ni ne treba da ima, je kamen spoticanja sa kojem će se mnogi suočiti. Ali, kad otkuca treća epizoda stvari postaju mnogo bolje.
Naime, tinejdžeri Vajolet, Klaus i njihova sestra Sani (beba koja govori nemuštim jezikom) obavešteni su na bizaran način da su im roditelji preminuli. Artur Po, bankar i porodični advokat, presrešće decu jednog popodneva na plaži da bi ih ledenim tonom obavestio da su siročići. Iako deca insistiraju da ih zove poimence, on će uporno da ih oslovljava sa – siročad.
Porodični imetak deca će moći da preuzmu kad postanu punoletna, a do tada najbliži rođak će morati da brine o njima. Na nesreću Buduler svoje najlepše godine moraju da provedu sa psihotičnim, neobrazovanim, sadističkim, egocentričnim, istripovanim pozorišnim glumcem koji je njihov ujak – Olaf. Međutim, olindari rođak jedino želi da se dokopa nasledstva Budulerovih. I dok kuje plan kako da ostatak života provede kupajući se u zlatu, deci nije jasno šta se zaista dogodilo sa njihovim roditeljima.
Lemoni Sniket na početku svake epizode očajničkim tonom najaviće novi krug pakla koji očekuje decu – niz nesrećnih događaja ne prestaje da igra kolo, niti će prestati i zato moli gledaoce da ne gledaju.
U čemu je caka? “A Series of Unfortunate Events” je čudnovata sorta. Humor je čudan. Stvara se osećaj da ste zarobljeni između zagonetke koju postavlja mačak u “Alisi u zemlji čuda” i Dikensonove večite depresije. Nije vam do smeha, ali apsurdni likovi koji kao da su pobegli iz obližnje mentalne institucije mame osmeh, iako niste sigurni šta vam je smešno. Elementi crnog humora, koji nije lak za detektovanje u seriji, i izbezumljena deca koja se večito muče uz opaske Sani (bebe koja priča) rezultira najopičenijim scenama i situacijama.
Narativna rešenja su većinskim delom originalna i opet podjednako konfuzna jer svet u kojem Buduler žive nema nikakva pravila i sve je naglavačke. Mada kad se uzme u obzir kako izgleda svet odraslih u očima dece, celokupan koncept vremenom počinje sve više da dobija smisla.
Viktorijanska gotska estetika serije i kostimi su raj za oči. Autentičan vizuelni identitet serije je distancira od svega što se emituje – što je ogroman plus.
“A Series of Unfortunate Events” je najpre jedna jako čudna serija koja blista u svojoj neobičnosti – što je ne čini lošom, naprotiv čini je sjajnom u personalnoj ludosti. Neće je svi shvatiti, neće je svi voleti, ali to je ne čini manje vrednom.
Napomena: Do sada su emitovane dve sezone, a treća i poslednja je zakazana za 1. januar 2019. na Netflix-u.